EVROPSKA, CRVENA I SIVA VEVERICA, MAJUŠNA I SPRETNA ŠUMSKA BIĆA, VEOMA SE LAKO GAJE KAO KUĆNI LJUBIMCI (2)

Mala i okretna veverica (Sciurus), šumski glodar iz porodice Sciuridae, živi u brojnim oblastima sveta, osim u Australiji i na Madagaskaru. Postoji više od 350 vrsta veverica koje borave na zemlji ili pod njom, ili su nastanjene na drveću.

Usamljena “evropljanka”

Evropska veverica (Sciurus vulgaris) naseljava listopadne i zimzelene šume, parkove i bašte srednje Evrope. Njeno telo dugačko je od 19 do 23 cm, samo je rep dug 15 do 20 cm, a teži oko 350 grama. Manja je u odnosu na svoju sivu rođaku, dugu od 25 do 30 cm, težine od 400 do 800 grama.

Boja krzna varira od crne do crvene, a dlaka na stomaku je krem bela. Veverice iz listopadnih šuma severne i srednje Evrope imaju crvenkastu dlaku, a u severnijim predelima žive sive jedinke. Tamne i hladne zimzelene šume dom su vevericama sa tamnijom dlakom. Krzno im se menja dva puta godišnje: leti je dlaka tanja, a zimi deblja i tamnija. Između avgusta i novembra porastu joj veliki čuperci na ušima po kojima se kao vrsta razlikuje od drugih.

Pari se dva puta godišnje – tokom februara i marta, i između juna i jula. Pri parenju nema udvaranja, ali mužjak juri ženku dok je ne privoli na intiman čin. U drugoj godini ženka rađa prvi okot sa 3-4 mladunca, ređe 6. Bremenitost traje 38-39 dana, a mladi teški između 10 i 15 g rađaju se potpuno slepi i gluvi i zavise od majke. Posle 21 dan dobijaju dlaku i progledaju, sluh im “proradi” nakon 3-4 nedelje, a svi zubi im se razviju dok ne napune 42 dana. Čvrstu hranu jedu posle 40 dana i mogu da napuste gnezdo, ali sisaju do 10. nedelje.

Prosečan životni vek evropske veverice je tri godine, pojedine požive do sedam, a u zatočeništvu proslavi i deceniju. Prvenstveno se hrani semenjem šišarki, a jede i pečurke, ptičja jaja, bobice i mladice grana. Glođe koru drveta kako bi došla do biljnog soka, skuplja pečurke i suši ih u šupljini drveća. Tokom oskudice hranu zakopava u rupe na tlu ili je gomila na tajnom mestu.

Aktivna je ujutru i u kasno poslepodne do uveče. Danju obično miruje u gnezdu, izbegavajući toplotu i grabljivice koje vrebaju, poput kune zlatice, divlje mačke i hermelina, sove, jastreba i riđe lisice, ali i psa i mačke.

Brkata brineta

Crvena evropska ili obična veverica, jedna od omiljenih životinjica našeg podneblja, viđa se u gradskim parkovima i lako može da se pripitomi. Živi u pojedinim pojasevima Evrope i Azije, na jugu Sredozemlja do skandinavskih zemalja, na istoku do Kine i Koreje, a kod nas u šumskim predelima. Majušna je, dužine od 21 do 25 cm i teška od 250 do 460 g, što zavisi od godišnjeg doba (leti je više “šlank”). Njen rep, dug dvadesetak centimetara, pomaže joj u održavanju ravnoteže danju, a noću služi kao pokrivač. Način na koji pomera rep pokazuje njeno raspoloženje. Kad je reč o boji dlake, odozgo je crveno-smeđa, a odozdo bela. Dva do pet puta godišnje na svet donese 3 do 7 mladunaca.

Crvena veverica ima duge, osetljive brkove kojima se, kao radarima, služi pri orijentaciji, a osetljive dlačice ima i na prednjim šapama, trbuhu i repu. Vid joj je savršeno oštar, ali ne ume da razlikuje boje. Ova mala šumska dama ima četiri oštra, prednja zuba koji nikada ne prestaju da rastu, a na prstićima oštre kandže koje joj pomažu u brzomi neustrašivom veranju glatkim stablom.Radoznali čipmunk

Ova simpatična šumska “domaćica” lako može da se pripitomi i veran je kućni ljubimac, i u tom smislu najviše se gaji čipmunk, američka prugasta veverica. To je živahno, umiljato, društveno i izrazito teritorijalno stvorenje, poreklom iz travnatih prerija SAD, Azije i Kanade. Naraste do oko 25 cm i živi u proseku desetak godina, pri čemu je ženka dugovečnija od svoje bolje polovine.

Kako bi je vlasnik brže i lakše pripitomio, potrebni su strpljenje, vreme i ljubav. Najbolje je da nabavi mladu vevericu, odraslu u zarobljeništvu, i da pripremi veliki kavez. Veverica mora da ima kućicu u kojoj će spavati, sakrivati se i, naravno, gomilati hranu. Neće imati ništa protiv ukoliko joj dom bude projektovan tako da ima tunelčiće, imitaciju gnezda i debala.

Ovu radoznalu buduću ljubimicu najlakše je pripitomiti pomoću hrane. U bazičnoj ishrani, treba da jede specijalnu ili uobičajenu hranu za glodare, zatim semenke suncokreta (u ograničenim količimnama), lešnike, orahe, sušeno voće, kikiriki u ljusci, voće – jabuku, krušku, bananu, jagodu, ananas, trešnju, višnju… oljuštene i bez koštice. NE SME da jede badem, koji je fatalan po kanadsku vevericu, niti granuliranu hranu za pse i mačke. Voli raznovrsne namirnice, ali i slatkiše koje treba dozirano davati.

U ishranu se mogu dodati insekti i brašneni crvi, kao i hrana za papagaje. Zbog potreba za kalcijumom valja nabaviti suplemente ovog minerala koji je u pet šopovima dostupan u obliku praška ili tableta. Sveža voda u pojilici je neizostavna u svakodnevici, a temeljna higijena predmeta iz kojih se hrani, uslov je njenog zdravog života. Veverica će vlasniku biti veoma zahvalna ako joj obezbedi predmete za glodanje, poput čvrste kore drveta ili kostiju.

U određeno doba godine počeće da izbegava društvo vlasnika, čak će ga gricnuti, što je znak da se približilo vreme parenja. Usled promene sredine ili zbog drugog razloga, može da doživi i stres što će ispoljiti takođe nekontrolisanim ugrizima.

Dlakavi padobranac

Leteća veveric ili galeopiteka, koja naseljava listopadn-četinarske šume severnih oblasti od baltičkog mora, preko ruskih tajgi do Tihog okeana, duga je dvadesetak centimetara i teška oko 200 g i, za razliku od rođaka, nema lep, mekan i kitnjast rep, već je ovo svojevrsno kormilo veoma spljošteno i sa obe strane obraslo dlakom. Ova veverica ima dvostruki sloj kože na telu, skriven krznom, i kad koči sa stabla, koža između prednjih i zadnjih nogu se raširi poput široke membrane, nalik padobranu, pa veverica može da “leti” pedesetak metara. Njeno tanko, dugo i mekano krzno odozgo je svetlosivo, a odozdo belo, dok je leti tamnije. Zimi boja dlake postane srebrnkasta.

Hrani se voćem, lešnicima, insektima, ponekad i jajima i mladuncima ptica. Prvenstveno je noćna životinja, leti je usamljena, a zimi se, kao i druge vrste, više od 20 jedinki zajedno greju na jednom mestu, u jednom gnezdu. Dva puta godišnje ima 2-3 mladunca.

Siva došljakinja

Evropska veverica je zaštićena u skoro celoj Evropi i na Crvenoj listi svrstana je u kategoriju NT (niži stepen opasnosti – skoro ugrožena). U krajevima gde je mnogobrojna, love je zbog krzna. U pojedinim oblastima u Evropi, kao na primer u Velikoj Britaniji, broj im je opao zbog naseljavanja severnoameričke sive veverice (Sciurus carolinensis). Osim uzurpacije životne teritorije evropske veverice, njena siva rođaka lako vari žir, prenosi zarazu veveričji parapoksvirus, fatalnu po evropski rod i lakše se razmnožava u uslovima izmenjenih životnih okolnosti. Opisano je više od 40 podvrsta, a status pojedinih je neizvestan.

Pripremila B. P.