OSIROMAŠENI URANIJUM KOJI JE TOKOM NATO AGRESIJE BAČEN NA SRJ OSTAĆE NA OVOM PROSTORU NAJMANJE 4,5 MILIJARDI GODINA

Japan je nedavno obeležio 72. godišnjicu američkog nuklearnog napada, prvog u istoriji čovečanstva. Procenjuje se da je u napadima na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine stradalo više od 220.000 ljudi. Od tada do danas, mnogi preživeli su umirali od leukemije i drugih bolesti uzrokovanih radijacijom, ali niko sa sigurnošću ne može da kaže tačan broj žrtava bombardovanja.

Prema civilno dostupnim podacima (S. Žunić, Rani i odloženi zdravstveni efekti osiromašenog uranijuma, Medija centar ODBRANA, Beograd, 2017), u vreme zalivskih ratova i na Balkanu (1991-2011) upotrebljeno je oko 3.000 tona osiromašenog uranijuma (OU). Kako OU sadrži 0,2 posto U-235, upotrebljeno je toliko U-235 koliko bi bilo dovoljno za konstrukciju oko 170 replika nuklearne bombe koja je bačena na Hirošimu!

O razmerama štetnog uticaja OU na životnu sredinu bivše Jugoslavije, ovdašnja javnost nikada nije dobila kompletnu informaciju. “ZOV” će u narednim brojevima objaviti seriju tekstova pod nazivom “Milosrdni anđeo” ubija iz prirode.

Serijal će biti realizovan u okviru istoimenog projekta koji je finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Izveštaj sakriven od UN

Tokom 78 dana bombardovanja SR Jugoslavije (od 24. marta do 10. juna 1999. godine), bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. Procenjuje se da su lansirana najmanje 152 kontejnera sa 34.450 kasetnih bombi, kao i termovizuelnih i grafitnih bombi čija je upotreba zabranjena međunarodnim konvencijama. Najveći broj vazdušnih napada izveden je na područiju Prištine, Prizrena, Uroševca, Đakovice, Kraljeva, Užica, Novog Sada… Tokom bombardovanja poginulo je 462 vojnika i više od 2.000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba, a ratna dejstva ostavila su nesagledive štetne posledice na životnu sredinu i ugrozile biodiverzitet.

Da je na našim prostorima učinjen ekološki genocid, prvi je ukazao Senegalac Bakari Kante, šef misije UNEP (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu) koji je još tokom bombardovanja u maju 1999. g. kao predstavnik UN boravio 12 dana na ratnim prostorima.

U izveštaju koji je podneo za UNEP, Bakari Kante piše o ekološkoj katastrofi: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombradovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom.

UN nikad nisu objavile ovaj izveštaj, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. On je 17. juna 1999. u ženevskom dnevniku “Kurijeu” (Le Courrier) objavio tekst pod naslovom “Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide”.

Toksične i radijacijske posledice

U izveštaju piše da će naredne generacije, koje žive na bombradovanom tlu, patiti od kancerogenih oboljenja i leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi. Ukazano je da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogen i odgovoran za imunološke bolesti – jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarda litara vode.

PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO. Bombardovanje fabrika, u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo je, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik ovog elementa). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: zatrovan je i Dunav.

Prema raspoloživim podacima, snage NATO upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom, gađajući vojne i civilne ciljeve. Korišćena je municija kalibra 30 milimetara, a aktivnost projektila bila je oko 3,4 megabekerela. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo i sve prirodne resurse. Posle unosa u organizam (inhalacijom, preko digestivnog trakta usled unosa kontaminirane hrane i vode, ili preko oštećene kože i sluzokoža, OU ispoljava efekat alfa, beta i gama emitera i toksični efekat teškog metala. Na radijacioni i toksični efekat OU upućuje i izveštaj Kantea koji je tokom maja 1999. upućen generalnom direktoru UNEP Klausu Topferu. Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijarde godina.

Saznanja o toksičnosti uranijuma promenila su se počev od 1999. godine, kada je OU smatran agensom iz grupe III toksičnosti (nije klasifikovan kao kancerogen za ljude), da bi 2006. bio kategorizovan kao agens grupe I (alfa-emiter – kancerogen za ljude) prema klasifikaciji Internacionalne agencije za istraživanje kancera (The International Agency for Research on Cancer ‒ IARC – prema podacima Baverstocka (2006).

Alijansin eksperimentalni rat

NATO je prvi put aprila 2014. g. zvanično saopštio da za bombardovanje Srbije 1999. u kojem su učestvovale SAD i druge članice Severno-atlantskog saveza, nije bilo odobrenja Saveta bezbednosti UN. To je navedeno u saopštenju na sajtu NATO, u kojem se u devet tačaka odbacuju ruske tvrdnje “i podaci iznose tačno”, između ostalog o prirodi napada NATO na Srbiju 1999. i o proglašenju nezavisnosti Kosova, kao presedanu koji opravdava rusko prisajedinjenje ukrajinskog Krima.

Atlantski savez u saopštenju objavljenom na internetu precizira da, “uprkos tome što nije bilo odobrenja Saveta bezbednosti UN, operacija savezničkih snaga NATO (protiv Srbije) pokrenuta je da bi se sprečilo masovno i dugotrajno kršenje ljudskih prava i ubijanje civila (na Kosovu)”.

Time se ponavlja teza navođena uoči bombardovanja Srbije da SAD i NATO imaju pravo na “humanitarnu intervenciju”, ako Atlantski savez proceni da vlast neke zemlje krši međunarodne humanitarne norme i čini zločine protiv čovečnosti prema sopstvenom stanovništvu.

Penzionisani italijanski general NATO i vojni diplomata Bjađo di Gracija, koji je svoja iskustva iz službovanja pretočio u knjigu “Zašto je NATO bombardovao Srbiju”, nedavno promovisanu u Beogradu, misli drugačije:

– Bombardovanje SRJ bilo je eksperimentalni rat koji je, između ostalog, poslužio Alijansi da trenira svoju avijaciju u napadu gde je bila neuporediva disproporcija između onoga koji napada i onoga koji se brani.

Praveći paralelu između tog bombardovanja i bacanja atomske bombe na Nagasaki, Di Gracija objašnjava:

– Ako se atomska bomba bačena na Hirošimu delimično može shvatiti kao vojna akcija, ona naredna, bačena na Nagasaki, u trenutku kad Japan već prihvata kapitulaciju, označila je početak Hladnog rata i bila svojevrsna poruka SAD Sovjetskom Savezu. Bombardovanjem Srbije, Rusiji je poslata poruka o tome ko je pobednik u Hladnom ratu. I ništa od toga nije krivica Srbije, koja je uradila sve što je mogla, jer su međunarodne okolnosti bile takve da je Rusija bila slaba – precizirao je Di Gracija.

Sad je, kaže, situacija bitno drugačija.

Na Kosovu 9,45 tona nuklearnog otpada

Robert Parson kaže da su se već u februaru 2000. godine podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je naime u januaru 2000. godine tražila od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi OU na Kosovu. MTP je dobila dosije 30. januara 2000. godine i na osnovu njega, ova NVO je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Isekli 72 stranice teksta

Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF), u završnom poglavlju dugom 72 stranice “odsečeno” je 70 stranica. Taj deo objavljen je naknadno na Internetu, ali je trebalo znati pronaći ga. Trebalo je naći sajt UNEP, zatim Balkan Task Force, a onda još dve odrednice da bi se došlo do tih 70 isečenih stranica koje su objavljene kao aneks. Oni koji su čitali zvanični izveštaj nisu mogli da znaju da postoji deo koji nedostaje i koji je u aneksu – objašnjava Robert Parsons.

Ruganje žrtvama

Atomska bomba bačena na Hirošimu 6. avgusta 1945. godine imala je četiri tone, prečnik 0,7 metara, 35 kilograma U-235 i nazvana je “mali dečak” (eng. Little Boy). Na Nagasaki se, tri dana kasnije, srušio “debeo čovek” (eng. Fat Man) težak četiri tone, prečnika 1,5 metar, 6,2 kilograma Pu-239. Vojna agresija na SRJ nazvana je “Milosrdni anđeo”.

Dragana Čabarkapa

Foto: N. Fifić, D. Milovanović, arhiva “Novosti”