EKSTREMNI USLOVI U POJEDINIM PRIRODNIM PREDELIMA PRILAGODILI ORGANIZME DA ŽIVE NA GRANICI IZDRŽLJIVOSTI (1)
Reč “ekstrem” se u današnje vreme doživljava prilično negativno, jer se koristi da opiše krajnje granice ljudskog ponašanja. Međutim, zaboravlja se da ona u suštini sadrži ono što je u osnovi ljudske prirode – potraga za nečim (gotovo) nedostižnim.
Dokazi o takvim potragama su svuda oko nas – ljudi naseljavaju gotovo sve vrste ekosistema, žive u peščanim i snežnim pustinjama, planinama i depresijama. Ipak, ostaje dosta tipova okruženja u kojima čovek nikako ne bi mogao da preživi, ali zato mogu neka druga bića. Reč je o organizmima koji se nazivaju ekstremofili, dakle “vole” da obitavaju u sredinama koje bi po svojim fizičkim i geohemijskim karakteristikama bile fatalne za većinu živog sveta na planeti Zemlji.
“Kisela” staništa
Većina ekstremofila su mikroorganizmi, što ne znači da su svi “obožavaoci krajnosti” jednoćelijski. Zemlja je tokom milijardi godina razvitka bila daleko negostoljubivija nego danas, štaviše, u nekom trenutku su samo ekstremofili i mogli da žive na njoj. Tokom osamdesetih i devedesetih, biolozi su postepeno otkrivali sve više primera organizama koji žive u ekstremnim sredinama, prvenstveno izuzetno toplim i kiselim. Pre pet godina, naučnici su potvrdili postojanje života u Marijanskom rovu, najdubljoj tački dna okeana.
Ekstremofili se dele prema vrsti uslova uslova na koje su otporni, pa tako može da se govori o acidofilima, koji vole kiselu sredinu, ili alkalofilima, koji obitavaju u baznoj. Tu su zatim anaerobni organizmi koji žive bez vazduha, i kriptoendoliti, stanovnici mikroskopskih šupljina u stenama. Oni koji se nastanjuju ispod pustinjskih stena su hipoliti.
Halofilima je potrebna izuzetno mala količina soli za rast, a hipertermofile privlače temperature više od 80 stepeni Celzijusa. “Obični” termofili opstaju na temperaturama između 45 i 122 stepena, dok su termoacidofili “poklonici” i veoma tople i izuzetno kisele sredine.
Otporni na radijaciju
Pojedini organizmi funkcionišu na komplikovaniji način, iako nisu izričito naseljeni u sredinama koje su problematične za življenje. Tako litoautotrofi izdvajaju ugljenik iz ugljen-dioksida, ili iz osiromašenih mineralnih komponenti, poput pirita. Metalotoleranti, kako sama reč kaže, opstaju u sredinama gde postoji velika količina rastvorenih metala, kao što su cink, bakar, kadmijum i arsen. oligotrofima je potrebna izuzetno mala količina hrane za preživljavanje, dok osmofili vole sredine bogate šećerima. Velike atmosferske pritiske izdržavaju piezofili, koji se ponekad nazivaju i barofili.
Psihrofili, odnosno kriofili opstaju i razmnožavaju se na temperaturama nižim od minus 15 stepeni C, i mogu da se nađu u predelima večitog leda, hladnoj okeanskoj vodi i velikim nadmorskim visinama.
Radiorezistentima se nazivaju organizmi koji su otporni na jonizujuće zračenje, ali i obuhvataju ona živa bića koja bi bila u stanju i da prežive nuklearnu radijaciju. Na kraju, tu su i poliekstremofili koji su otporni na više ekstremnih uslova života.
U narednim brojevima ćemo predstavljati ekstremofile i njihove životne sredine, jer proučavanje ovakvih organizama može da nam da bar delimične odgovore na pitanja o životu izvan Zemlje. Takođe ćemo se dotaći života u nepristupačnim sredinama kada su ljudi u pitanju, kao i najekstremnijih tačaka na našoj planeti.
(nastaviće se)
M. Milosavljević
