PROF. DR SVETOZAR RADIŠIĆ O SPOSOBNOSTI ŽIVIH BIĆA DA MISLE I OSEĆAJU

Mislim da je jedan od najvećih grehova ljudskog roda bezdušno ponašanje prema životinjama koje imaju dušu. Kada to kažem mislim na istinu da su naučnici već najmanje dva veka svesni da sve što ima (može se slobodno reći svako ko ima) dušu sposoban je da misli i oseća. Biljke su na neki način zaštićene od čoveka do svoje zrelosti, jer su otrovne i štetne za organizam kada se prevremeno kidaju i jedu, ali su životinje (zbog tehničke i tehnološke premoći i surovosti čoveka) bespomoćne.

O tome šta je čemu namenjeno na planeti Zemlji može se zaključiti iz odnosa minerala, biljaka, insekata, životinja i čoveka. Zanimljivo je, na primer, da životinje nikad ne brste otrovne mladice i da vode računa o tome šta jedu. Neka za razmišljanje posluži žirafa. Ona pažljivo bira doba lišća. Tu istinu najbolje poznaju travari. Uostalom, biljke rastu s razlogom i uvek su tamo gde treba čoveku i životinjama.

Ignorisana inteligencija

O umnosti i emocijama životinja i njihovoj duši ima mnogo napisanih knjiga. Pomenuću samo „bisere“, radi osvešćenja. Životinje su očevidno stvorene radi ljudi, ali ne da ih ljudi jedu. Značaj životinja je mnogo veći i proteže se od učenja o životu do dosezanja duhovnosti. Nije reč samo o usklađenom životu svega postojećeg. Svaka životinja, bio to insekt, riba, ptica, reptil ili sisar, podučava neku lekciju i daje primer kako živeti u skladu… Tako, često bezrazložno omraženi insekti doprinose postojanju hrane u ljudskim tanjirima i ostavama, oprašujući biljke.

Kalifornijka Dajana Gerero, instruktor zaštite i dreser životinja, poznavalac svih vrsta i tipova životinja, smatra da je jedna od najvećih prepreka u ljudskim odnosima sa životinjama ignorisanje životinjske inteligencije, sposobnosti učenja i pamćenja. Ona tvrdi, da je istina da je ponašanje životinja prevashodno vođeno intuicijom, ali da treba znati da svaka životinja ima svoje posebne karakteristike ličnosti, baš kao ljudi. Njihove osobine se razlikuju od individue do individue i od vrste (rase) do vrste. Naglašava da životinje preživljavaju zahvaljujući svojoj mudrosti, da one odlično procenjuju karakter drugih životinja, ali i ljudi.

Zanimljivo je da je pisala i o osobinama koje nadmašuju ljudske. Na primer, kad ljudi ne znaju šta da kažu ili urade, životinje odmah smisle nešto. Ona misli da svaka životinja i svaka životinjska vrsta pokazuje simpatije i antipatije i da je nesporno da životinje jesu svesne (neke su na grupnom nivou svesnosti, a neke na individualnom). Sigurna je da sve životinje koje imaju mozak i srce imaju dušu. Gerero je tokom karijere radila na zaštiti u prihvatilištima životinja i ligama za spas životinja, u veterinarskim klinikama, u privatnim i javnim ZOO vrtovima, u radnjama za prodaju životinja i hrane za životinje, na rančevima, u gradskim agencijama za zaštitu životinja. Prema njenim istraživanjima, 86 odsto učesnika ankete na belief.net, takođe veruje da životinje imaju dušu… Ona tvrdi da su životinje najbolji primer prirodnosti na nivou podsvesti, a čuvena je njena izreka: „Svi smo mi niti u mreži života“.

Pametni konj Hans

Setimo se „Bistrog Hansa“, fenomena „sto majmuna“ i ponašanja plavih senica (kada istovremeno primaju istu informaciju, ma gde se nalazili), te izjave prof dr. Hajni Hedigera, nekadašnjeg direktora zoloških vrtova u Bernu, Bazelu i Cirihu. Pametni konj Hans je čitao misli, majmuni i plave senice su dokazali da su im misli umrežene, a direktor ZOO vrta je ukazao na istinu da nedovoljno obrazovani ljudi čine veliki greh životinjama, kada ih ne poštuju. Profesor Hediger je tvrdio: „Za životinju mi smo često providni u (za nas) neprijatnom stepenu“. To znači, da svi koji imaju sposobnost „Bistrog Hansa“ da čita misli, a trebalo bi da tu sposobnost poseduju svi ljudi, mogu da „pokupe“ ideje od osoba koje znaju ne samo da misle, već znaju i da domisle, odnosno da stvaraju celovite misaone modele. To je razlog brojnih suđenja u vezi s patentima i skoro istovremenog nastanka knjiga sa skoro istim sadržajem. Dakle, misaona umreženost kod životinja treba da bude za nauk čoveku, da shvati otkud postoji fenomen „mi o vuku, a vuk na vrata“.

Međutim, odnos ljudi i životinja je mnogo suptilniji, te čovek ima o čemu da misli kada su životinje u pitanju. Eldon Tejlor je u knjizi „Programiranje uma“ naveo jedno zanimljivo razmišljanje: „Edgar Kejsi je verovao da se strah i druge negativne emocije životinja prenose putem vibracija na čoveka, posebno kada se životinja koristi kao hrana. Te niže frekvencije smanjuju rezonansu ljudi… Kada se ljudi prema životinjama odnose na nedostojan način, ako ih lišavaju slobode, divljački kasape ili na neki drugi način ne ukazuju poštovanje, onda strah, bes i emocije užasa izazvane u životinjama utiču na ljudski razvoj.“

Ksenija Kvas i Goran Sarvan su napisali i sledeći stav: „Za okultne početnike je možda najbolje da ne koriste kožu za izradu talismana, jer postoji dodatni faktor koji moraju da odstrane iz kože pre nego što je upotrebe. Reč je o strahu dotične životinje kojim je koža ispunjena uoči njenog nasilnog ubistva.“

Ko ne zna da uči od životinja, mogao bi da uči od Ane Brejtenbah. Ona misaono komunicira sa životinjama. Postavlja im pitanja, odgovara na njihova pitanja i prenosi ljudima šta misle životinje. Ona tvrdi da su ljudi nekada bili misaono povezani sa biljkama i životinjama, ali je ta sposobnost vremenom nestala kod modernog čoveka.

Uostalom, životinje su moralnije od čovekolikih bića. Jednako se ponašaju kada ih neko gleda i kada ih niko ne gleda. Ne znaju za okrutnost i licemerje, a znaju za igru, brižnost i ljubav.