REKONSTRUKCIJA ŽIVOG SVETA KOJI JE U PRADAVNA VREMENA ŽIVEO NA PROSTORU SRBIJE (8)

Savremena flora i fauna Srbije se zbog različitih tipova prirodnih staništa procenjuje kao raznovrsna i bogata. O tome svedoči podatak da na našim prostorima trenutno živi 74 procenata predstavnika evropskih vrsta ptica, 67 posto evropskih predstavnika sisara, 51 procenat riba, 49 gmizavaca i vodozemaca, oko 20 odsto flore…

A kako je pre nekoliko stotina miliona godina izgledao živi svet na današnjem prostoru Srbije? Ima naučnika koji tvrde da je u nekim periodima davne prošlosti na prostoru na kojem je sada Srbija živelo više vrsta nego danas. To, međutim, nije i naučno dokazano, ali jeste da danas na planeti živi samo jedan procenat predstavnika ondašnjeg živog sveta.

Uz pomoć stručnjaka Prirodnjačkog muzeja u Beogradu pokušaćemo da “rekonstruišemo” živi svet davnih vremena na ovim prostorima i pobliže upoznamo neke od predstavnika izumrlih vrsta.

Reumatična Kika

S obzirom na to da je tokom kvartara, od pre oko 1,8 miliona godina do danas, na Zemlji vladalo ledeno doba, u fauni dominiraju krupne životinje čiji su izgled i građa prilagođeni uslovima hladne klime. Najpoznatiji predstavnici sisara iz tog perioda, čiji su fosilni ostaci nađeni na prostorima današnje Srbije, su vrste Mammuuthus trogontheii, koji se često naziva i stepski slon, Mammuthus primigenius ili runasti mamut, kao i runasti nosorog (Coelodonta antiquitatis) i pećinski medved (Ursus spelaeus).

Na našim prostorima većina fosilnih ostataka ovih životinja pronađena je u naslagama peska i šljunka u blizini reka Save, Dunava, Tise, Tamiša i na ušćima njihovih pritoka Kolubare, Velike Morave i Mlave kao i u pećinama.

Prema rečima dr Sanje Alaburić, višeg kustosa paleozoologa Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, stepski slon je naseljavao otvorene travnate prostore poznatije kao stepe. Maksimalna visina odraslog mužjaka bila je oko 4,5 metara tako da se smatra najvećim od svih mamuta. Bio je težak više od 10 tona što odgovara težini 130 odraslih ljudi.

– Vladavina ove vrste je tokom srednjeg pleistocena najverovatnije bila ugrožena pojavom runastog mamuta, vrste Mammuuthus primigenius, koji je bio bolje prilagođen novim, hladnijim uslovima u gornjem pleistocenu. Runasti mamut nije bio veći od današnjeg afričkog slona, telo mu je bilo pokriveno krznom crvenkasto-smeđe boje koje ga je, uz debeo sloj masnog tkiva ispod kože, štitio od hladnoće. Osim toga, imao je kratku i visoku lobanju na kojoj su se nalazile duge i spiralno uvijene kljove. Kljove su imali i mužjaci i ženke, samo što su u slučaju mužjaka bile duže i deblje a maksimalna dužina im je bila 5,2 metra. Kao i današnji slonovi, stepski je koristio kljove kao oruđe za kopanje, guranje i ogoljavanje kore drveća i lomljenje grana – objašnjava dr Alaburić.

U jesen 1996. godine u glinokopu kompanije “Toza Marković” u Kikindi pronađeni su fosilni ostaci mamuta koji je, na osnovu izgleda kutnjaka, identifikovan kao vrsta Mammothus trogontherii. Pronađen skelet je gotovo kompletan, jer je očuvano oko 90 procenata koštane mase, a nedostaju delovi stopala i lopatice. Reč je o ženki, što je moglo da se zaključi po izgledu karlice, a na osnovu “godova” na poprečnom preseku kljova sličnih onim na stablu drveta, zaključeno je da je imala oko 64 godine. S obzirom na to da je nađen u blizini Kikinde od milja su joj nadenuli ime Kika. Stručnjaci su, osim toga, utvrdili da je Kika bila visoka oko 4,7 m a duga oko 7 metara sa kljovama dužine 3,5 m i težila je oko 7 tona. Starost skeleta procenjena je na oko pola miliona godina. Zaključeno je, takođe, da se zaglibila u priobalnom delu močvare, a zbog starosti i bolesti (na kostima su uočene degenerativne promene koje ukazuju da je bolovala od spondiloze i reumatizma) nijue mogla da izađe.

Vika, Nosko, Trbuško…

Na površinskom kopu Drmno u okviru Termoelektrane Kostolac, koje je svojevremeno bilo preplavljeno pradeltom reke Mlave, pronađen je 2009. godine skelet južnog mamuta (Mammuthus meridionalis). S obzirom na to da je, takođe, reč o ženki, kao i da je nađena u blizini rimskog arheološkog lokaliteta Viminacijuma, dali su joj ime Vika. Pretpostavlja se da je živela u periodu pre oko milion godina, što znači da je starija od Kike. Procenjuje se da je imala oko 60 godina, bila je visoka oko 4,5 metra, duga više od 5 m, a teška oko 10 tona. I Vika se po svoj prilici zaglibila u pesku i mulju na obali, nije uspela da se izvuče pa je uginula. Potom je utonula u blato što je omogućilo da ceo skelet ostane očuvan i u anatomskom položaju.

U blizini ovog nalazišta pronađeni su i ostaci skeleta još četiri runasta mamuta. Pretpostavlja su da su živeli pre oko 180.000 godina. Njima su dali imena Nosko, Trbuško, Džomla i Mapi.

U jami Propas, nedeleko od sela Činiglavci u okolini Pirota, kao i u pećini Risovači nedaleko od Aranđelovca, pronađeni su fosilni ostaci pećinskog lava (Panthera leo spelaeus), runastog nosoroga (Coelodonta antiquitatis), pećinskog medveda (Ursus spelaeus)… Pećinski lav živeo je od pre 370.000 godina do pre 10.000 godina mada ima indicija da je na našim prostorima opstajao i pre 2000 godina. Reč je o najvećem predatoru tog vremena koji je lovio gotove sve biljojede, čak i mladunce mamuta. Na osnovu fosilnih ostataka pretpostavlja se da je u ramenom delu bio visok 1,2 m, a da mu je dužina tela bila 2,7 metara, što znači da je bio krupniji od onog koji sada živi u Africi.

– U srednjem pleistocenu pojavio se u Aziji runasti nosorog i opstao je na planeti do kraja poslednjeg glacijala, to jest do pre oko 10.000 godina. Naseljavao je otvorene travnate regione i tundru širom severne Evrope i istočne Azije. Bio je odlično prilagođen hladnoj klimi – telo mu je bilo pokriveno gustom dlakom, slično kao u slučaju runastog mamuta. Bila je to krupna životinja sa malim ušima, kratkim i debelim nogama i zdepastim telom. Na nosnim kostima imao je dva rožnata izraštaja, prednji je bio duži i ravniji u poređenju sa rogom savremenog predstavnika ove vrste koji je polukružan. Rogovi su mu najverovatnije služili da ukloni led i sneg sa biljaka kojim se hranio. Živeo je slično kao i savremeni nosorozi, pojedinačno ili u malim krdima, a hranio se travom, mladicama, lišajevima i mahovinom. Telo mu je bilo prekriveno krznom, dostizao je težinu i do 3 tone, bio je visok više od 2 metra a dužina tela mu je bila do 3,5 metara – objašnjava dr Sanja Alaburić iz Prirodnjačkog muzeja.

Po rečima naše sagovornice, pećinski medved je tokom pleistocena evoluirao iz vrste Ursus deningeri, a izumro je krajem poslednjeg glacijala. Bio je za gotovo trećinu krupniji od današnjeg mrkog medveda. Mogao je da teži i do jedne tone i da bude visok do 3,5 metara. Hranio se travom, bobicama i medom, a često je lovio i sitne životinje.

(KRAJ)

Karlo Kubiček

snimci: V. Danilov

foto arhiva Prirodnjačkog muzeja