ŽIVOTINJE KOJE SU UŠLE U ISTORIJU (1)

Brojni su primeri da su životinje, ne bi li iskazale odanost i prvrženost, bile spremne da se čak i do smrti bore kako bi iz nevolje spasle nekog ko se o njima brine. Većina je ostala anonimna, međutim, ima i onih koje su, zahvaljujući podvizima koje su učinile, ušle u istorijske anale ili su postale junaci priča koje se generacijama prepričavaju.

Među najpoznatijim životinjama koje su , kako se kaže, zadužile čovečanstvo, bila je keruša Lajka. Nju su pre šezdeset godina Sovjeti lansirali u svemir u “Sputnjiku 2” da bi ispitali kako živi organizam reaguje na velike brzine tokom lansiranju rakete, promene gravitacije, u bestežinskom stanju…

Specijalni uslovi

To je, nažalost, bio put u jednom pravcu i bez obzira na to što su Sovjeti tvrdili da je Lajka žrtvovana da bi se dobili podaci neophodni za bezbedno slanje čoveka u svemir, mnogi su smatrali da je reč o nasilju i zlostavljanju životinja. U tome je posebno prednjačila štampa s druge strane gvozdene zavese pa su zbog toga čak i tadašnjeg lidera SSSR Nikitu Hruščova nazivali komunističkim varvarinom i mesarom. Pritom se prenebregavala činjenica da su isti svemirski program imale i SAD, samo što su u orbitu slale šimpanze i druge majmune primate od kojih su se malobrojni vraćali na Zemlju.

Bilo kako bilo, na najvišem nivou sovjetske vlasti odlučeno je da se te 1957. godine obeleži četrdesetogišnjica Oktobarske revolucije slanjem živog bića u svemir. To je trebalo da pokaže premoć nauke Sovjetskog Saveza u poređenju sa Zapadom. Pritom je odbijena mogućnost da to bude pacov, miš ili mačka. Dilema je bila majmun ili pas, pa je osnivač Instituta svemirske medicine dr Oleg Gazenko posmatrao dresirane pse i majmune u cirkusima. Došao je do zaključka da su majmuni emotivno nestabilni, hiroviti i teže podnose treninge, pa je odlučeno da u svemir leti “najbolji čovekov prijatelj”. Ali, nije to mogao da bude bilo kakav pas! Tražio se mešanac sa moskovskih ulica, svikao na teške uslove života, ženka do 7 kg, jer veća nije mogla da stane u kapsulu, a trebalo je i da ima svetlu dlaku da bolje izgleda na fotografijama… Ostala je zabeležena opaska jednog od onih čiji je bio zadatak uhvate takve psa koji je u šali pitao treba li pas možda da “laje u C duru”.

Miljenica naučnika

U početku je u širi izbor ušlo deset kandidata koji su testirani u Institutu za vazduhoplovstvo i svemirsku medicinu. Naučnici su posmatrali kako organizam pasa reaguje u komori pod pritiskom, u skučenom prostoru, pri centrifugalnom kretanju i trebalo je da nauče da se hrane želatinskom hranom iz automatske hranilice…

U uži izbor ušla su tri psa: Muva, Albina i Lajka, koju su od milja nazivali i Kudravka, Žućka i Limončik. Muva je eliminisana zbog urođenih krivih nogu, a Albina je očekivala mlade, tako da je dvanaest dana pre lansiranja izbor pao na najverovatnije mešanca haskija i terijera, kerušu Lajku koja je tada imala nešto manje od 2 godine.

Osim što je bez problema prošla sve testove, Lajka je, sećaju se zaposleni u Institutu, bila umiljata, snalažljiva i radoznalog pogleda. Zbog toga je, kako reče u jednom intervjuu biolog dr Adilija Kotovskaja, Lajka postala njihova miljenica. Zabeležena je izjava Kotovskaje: “Znala sam da će da ugine tokom leta, pa sam je posetila pre lansiranja, tiho zamolila da mi oprosti i plakala dok sam je poslednji put mazila”. Osim toga, zabeleženo je da je njen kolega dr Vladimir Jazdovski nekoliko dana pre poletanja odveo Lajku u svoj dom da se poigra sa njegovom decom. “Osetio sam potrebu da uradim nešto lepo za nju, jer se spremala na put bez povratka. Bilo je planirano da se nad Lajkom izvrši eutanazija otrovom u obroku predviđenom za šesti dan”.

Izdržala šest sati

Lajku su za odlazak u svemir počeli da priremaju četiri dana

pre lansiranja. Ugrađeni su joj senzori za rad pluća, krvni pritisak i puls i spojeni sa aparatom koji će da šalje informacije o tome na Zemlju. Imala je i prsluk sa senzorim pokreta i smeštena je 31. oktobra 1957. godine u kabinu u kojoj je mogla da sedi, leži i malo da se pomera napred i nazad. U kabini je bio i aparat za regeneraciju vazduha, kao i automatska hranilica koja se otvarala dva puta dnevno i sadržala je želatinastu hranu.

U pola šest ujutru po moskovskom vremenu, 3. novembra 1957. godine, upaljeni su motori na raketi i “Sputnjik 2” je sa kosmodroma Bajkonur u Kazahstanu krenuo put svemira. Prvi podaci o reakciji Lajkinog organizma pokazivali su trostruko ubrzane puls i disanje, ali se, kako je vreme prolazilo, keruša prilagodila bestežinskom stanju i svi fiziološki parametri vratili su se u normalu. Među naučnicima na Zemlji zavladalo je oduševljenje, ali je posle nekoliko sati i četiri rotacije oko Zemlje situacija počela da se komplikuje. Zbog kvara na aparatu za termoregulaciju, temperatura u kapsuli porasla je na 40 stepeni Celzijusa i Lajka je, iako je bilo planirano da izdrži nedelju dana u svemiru, uginula od infarkta zbog pregrevanja, nakon oko šest sati leta. “Sputnjik 2″ je nastavio misiju i narednih 158 dana obišao Zemlju čak 2570 puta. Pri ulasku u Zemljinu atmosferu, 14. aprila 1958. godine, on je izgoreo, a s njim i telo Lajke, prvog živog bića u svemiru. Da se ne bi saznalo da je Lajka uginula zbog tehničke greške na “Sputnjiku 2”, sovjetske novine su nedelju dana objavljivale vesti o dobrom zdravlju stanju keruše kosmonauta, a istina o njenoj sudbini objavljena je godinama kasnije.

Uspomene širom sveta

Bez obzira na sve, čak i posle vesti o urađenoj planiranoj eutanaziji zarad napretka nauke, smrt Lajke je izazvala žalost u Sovjetskom Savezu. Bilo je čak i predloga da se proglasi herojem SSSR! Prema nekim izvorima, o tome se čak raspravljalo i u Kremlju, ali je keruša kosmonaut ostala bez ordena. Ipak, uspomenu na Lajku čuva bronzani spomenik u prirodnoj veličini koji je 11. aprila 2008. godine otkriven u okviru Instituta za vojnu medicinu u Moskvi gde su kerušu pripremali za let u svemir. Obeležja koja podsećaju na prvi let svemirske keruše nalaze se u Parizu ispred zgrade Društva za zaštitu pasa, u muzeju homo sapijensa na Kritu je Lajkin spomenik uz monumente Juriju Gagarinu, Nilu Armstrongu i kosmonautima stradalim u misijama “Apolo”“ i “Sojuz”, u parku Kjokenhof nedaleko od Amsterdama…

Različite sudbine

Nekoliko godina pre Lajkinog leta u svemir, Sovjeti su lansirali dva psa, Dezika i Cigana, do ivice svemira, a potom su usledili eksperimenti sa još dvadesetak drugih. To su bili letovi od po nekoliko minuta, pa je bilo neophodno da se odlaskom u svemir utvrdi da li je moguće da živo biće preživi bestežinsko stanje i sve ostalo što takav let prati.

Posle Lajke u svemiru je bio i pas Maška kojem su društvo pravili zamorci, pacovi, miševi i voćne mušice. Bilo je predviđeno da se bezbedno vrate na Zemlju i sve se odvijalo po planu do povratka. Tada se dogodio kvar i nije bilo izvesno gde će letilica da se spusti. Iz straha da važni podaci ne padnu u ruke Zapadu, Sovjeti su aktivirali ekploziv i razneli svemirski brod.

Životinje koje su se prve bezbedno vratile iz svemira bile su 1960. godine psi Belka i Strelka u “Sputnjiku 5”. Po sletanju priređene su im počasti, a potom su doživele uobičajen pseći vek. Strelka je i okotila nekoliko štenadi od kojih je jedno, Nikita Hruščov poklonio supruzi Džona Kenedija Džeki.

Sve u svemu, u periodu 0d 1948. do 1961. godine, Sovjeti su u svemirskim programima koristili 48 pasa od kojih 20 nije preživelo, dok su Amerikanci u isto vreme u svemir poslali 15 majmuna od kojih se osam nije vratilo živo.

Karlo Kubiček

Foto: Wikipedia