SUPERVULKANI – USPAVANE OPASNE NEMANI ISPOD POVRŠINE TLA, SPOSOBNE DA IZAZOVU KATASTOFALNE ERUPCIJE
Ni nalik onim uobičajenim, sa prepoznatljivom vulkanskom kupom koja se završava kraterom, supervulkani su mnogo neupadljiviji, ali neuporedivo opasniji, jer malo čime odaju svoje prisustvo.
Pre nego što se aktiviraju, u stanju su da miruju oko 600.000 godina, a onda se oglase zastrašujućom erupcijom čija se snaga može meriti sa hiljadu atomskih bombi i sposobna je da zbriše život sa čitavih kontinenata.
Ubitačni mehanizam
Pojam supervulkana, koji se u vulkanologiji zvanično ne koristi, prvi put se pojavio u jednoj naučno-popularnoj emisiji BBC još 2000. godine, a odnosi se na džinovska magmatska ognjišta, sposobna da izazovu erupcije katastrofalnih razmera. Geolozi smatraju da ovakav tip ognjišta najčešće nastaje uzdizanjem lave u Zemljinom omotaču. Uslovi za eksploziju stvaraju se kad se magma u omotaču približi Zemljinoj kori, ali ne može da se probije do površine. Uz sve veće nagomilavanje magme pritisak raste dok kora ne popusti, a rezultat je erupcija ogromne razorne moći.
Prema tvrdnji Giljerma Gualda, sa Univerziteta Vanderbilt i Stivena Satona sa Univerziteta u Čikagu, koji su nedavno završili obimnu studiju o ovom fenomenu, od trenutka kad postanu vidljivi, prvi znaci koji nagoveštavaju erupciju jednog supervulkana preostaje veoma malo vremena da se pripremimo na najgore. Tačnije, deli nas samo godina od velike katastrofe, sposobne da radikalno promeni uslove života na području od nekoliko stotina kvadratnih kilometara i na dramatičan način utiče na klimatske promene na celoj planeti.
Mikroskopska analiza kristala kvarca izdvojenih sa lokaliteta u Kaliforniji, gde se pre 760.000 godina dogodila ovako snažna erupcija, navela je dvojicu naučnika na zaključak da raspolažemo veoma malim brojem znakova upozorenja i da se završna faza koja prethodi eksploziji supervulkana odvija u veoma kratkom vremenskom periodu. Uprkos nazivu, supervulkani su za razliku od svojih srodnika gotovo nevidljivi, a ima ih desetak u raznim delovima sveta. To su magmatska ognjišta ogromnih razmera, skrivena ispod površine tla, koja su za sada uspavana, a svoje prisustvo nagoveštavaju samo nekim sekundarnim aktivnostima, kao što su gejziri, otvori iz kojih izlazi dim i topli izvori.
Najveća žarišta
Jedna ovakva uspavana neman postoji i u Evropi, nedaleko od padina Vezuva, ispod obližnjih brežuljaka, na nadmorskoj visini od 460 metara. To je oblast Flegrejskih polja koja predstavlja ogromno magmatsko ognjište u stanju mirovanja, a zahvata površinu od 230 kvadratnih kilometara, sa 12-16 km u prečniku. Aktivnost ovog podzemnog vulkana manifestuje se brojnim otvorima iz kojih izbija sumporna para, izbacivanjem ključalog blata i povišenom temperaturom tla.
Tokom proteklih milenijuma na Flegrejskim poljima su se događale erupcije džinovskih razmera, kao što je ona pre 39.000 godina u kojoj je izbačeno 150-160 kubnih kilometara vulkanskog materijala, a pepeo se raširio čak do Sibira. Prema jednoj kontroverznoj hipotezi grupe britanskih paleontologa, katastrofa takvih razmera bila bi u stanju da izazove drastično zahlađenje koje je možda bilo uzrok nestanka neandertalskog čoveka.
Naučnici su odnedavno počeli da brinu o mogućnosti nove erupcije. Prema mišljenju nekolicine geologa, verovatnoća da se nešto tako dogodi u narednih sto godina je oko jedan odsto, što nije zanemarljivo ako se uzme u obzir da ova oblast predstavlja rizično područje. Katastrofalne posledice se pritom ne bi osetile samo u Napulju i okolini, nego u celoj Evropi.
Kao potencijalno opasno žarište, Flegrejska polja su tek na drugom mestu, posle jedne još strašnije nemani koja se krije u srcu Sjedinjenih Država. Reč je o Nacionalnom parku Jeloustoun, koji bukvalno leži na najopasnijem magmatskom ognjištu na svetu. Ovaj supervulkan, otkriven tek 1993. godine zahvaljujući infracrvenim senzorima sa jednog satelita agencije NASA, trenutno je predmet sve brižljivijih istraživanja.
Razorna snaga
Nedavna analiza seizmičke aktivnostiu u ovoj oblasti navela je grupu istraživača sa Univerziteta u Juti na otkriće da je njegovo magmatsko ognjište mnogo veće nego što su mislili. Prema najnovijim podacima, magmatsko ognjište ovog supervulkana dugačko je 90, široko 45 km, a dopire do dubine od 10 kilometara. Majkl Rampino, sa Univerziteta u Njujorku, procenjuje da bi njegova zastrašujuća eksplozivna snaga, na skali od 1- 8, iznosila 8 i mogla bi se u svakoj sekundi erupcije uporediti sa jačinom hiljadu atomskih bombi bačenih na Hirošimu.
Utvrđeno je da se njegova poslednja erupcija dogodila pre 640.000 godina i da je tom prilikom izbačeno 1000 kubnih kilometara vulkanskog materijala. Pošto se tako nešto događa otprilike svakih 600.000 godina, neki poklonici katastrofičnih scenarija se pribojavaju da nije isključeno da nam se u bliskoj budućnost priprema jedna od naspektakularnijih erupcija koje su se do sada dogodile na našoj planeti.
Prema proceni Stiva Sparksa, geologa sa Univerziteta u Bristolu, hipotetična erupcija u Jeloustounu, samo u prvoj nedelji, prouzrokovala bi smrt 25 miliona ljudi, 80 odsto SAD bilo bi pokriveno vulkanskim pepelom, a 20 odsto bi postalo nepodesno za život. Prisustvo sumpora i pepela u atmosferi snizilo bi temperaturu na Zemlji za 5–15 stepeni C, blokiralo monsune u Aziji, a milioni ljudi bi poumirali od gladi.
Mnogi narodi bi morali da se pripreme kao za nuklearni rat, da predvide odgovarajuće planove za evakuaciju, obezbede skloništa i prikupe zalihe hrane. Sparks smatra da ćemo jednog dana možda moći da promenimo putanju nekog asteroida, ali nećemo nikad biti u stanju da zaustavimo erupciju jednog supervulkana. Ako bi se tako nešto dogodilo, preostajalo bi nam jedino da smanjimo broj žrtava i da štetu izazvanu ovakvom globalnom katastrofom svedemo na najmanju moguću meru.
Toba
Jedan od tri najopasnija supervulkana je i Toba, u Indoneziji. Na ostrvu Sumatri, jedna vodena površina dugačka 100 km i široka 35 kilometara, pokriva središnji deo magmatskog ognjišta od preko 390 kvadratnih kilometara, koje geolozi smatraju “mlađom sestrom” supervulkana u Jeloustounu. Procenjuje se da je prilikom njegove poslednje eksplozije, pre 74.000 godina, izbačeno 2500 – 3000 kubnih kilometara vulkanskog materijala i da je to bila najveća erupcija na Zemlji za poslednjih 2,5 miliona godina. Pepeo izbačen u atmosferu toliko je snizio temperaturu na celoj planeti, da je uništio 60 odsto stanovništva.
Taupo
Jezero Taupo, na Novom Zelandu, koje se prostire na površini od 600 kvadratnih kilometara i smatraju ga jednim od najlepših na svetu, nastalo je posle džinovske erupcije koja se dogodila pre 26.500 hiljada godina. Vode ovog jezera skrivaju magmatsko ognjište koje pokazuje znake aktivnosti.
Aira
Na ostrvu Kjušu, u Japanu, najjužnijem od četiri glavna ostrva koja obrazuju japanski arhipelag, na površini od 400 kvadratnih kilometara prostire se magmatsko ognjište supervulkana Aira. Njegova poslednja erupcija dogodila se pre 22.000 godina nedaleko od današnjeg grada Kagošime. Prilikom ove erupcije obrazovan je zaliv i izbačeno 400 kubnih kilometara vulkanskog materijala.
Pripremila: Slobodanka Jovičić
Foto: Thinstock
