FENOMENI
NEOBIČNE PRIRODNE POJAVE KOJE I DANAS ZBUNJUJU I OBIČNE LJUDE I NAUČNIKE
U istočnom delu, takozvanom rogu, Afrike, svojevremeno je bila zelena dolina sa kristalno čistim jezerom Abe i još nekoliko povezanih i isto tako bistrih jezera koja su svežom vodom punile reke sa obližnih planina. Sada to mesto više podseća na predeo sa neke planete na kojoj nema života, pa je idealna scenografija za snimanje naučno fantastičkih filmova, poput “Planete majmuna” kao i sineastičkih ostvarenja strave u užasa.
Od raja do pakla
Kako je od zelene doline sa bistrim jezerima na granici Somalije i Džibutija nastala prostrana slatina sa velikim brojem najrazličitijih krečnjačkih “kula” koje podsećaju na dimnjake jer iz njih stalno izlaze vodena para i gasovi. Zbog toga ovaj predeo lokalno stanovništvo i naziva “polje koje dimi”. Osim toga dugo je pod velom tajne bio i razlog zbog čega je nekad bistro jezero prepuno života postalo gotovo mrtva močvara sa ogromnim salinitetom i neprijatnim pa i otrovnim isparenjima?
Ako se prenebregnu mitovi i legende lokalnog stanovništva koji ovu pojavu objašnjavaju pogubnim delovanjem podzemnih demona što je kazna za počinjen greh, u početku se smatralo da su glavni krivci za nastajanje paklene doline na rogu Afrike promena klime i širenje pustinja. Pokazalo se, međutim, da su, ipak, geolozi najpozvaniji da objasne ovu pojavu. Jer, oni su, što se i pokazalo tačno, ukazali da je razlog što se jezero Abe i njegova okolina od raja pretvorima u pakao izuzetno velika tektonska aktivnost na ovom prostoru.
Dolina se, objašnjavaju oni, nalazi na mestu razlamanja tri tektonske ploče, što tokom hiljada godina utiče na događanja na površini zemlje. Njihovo odvajanje, koje traje vekovima, omogućava da se magma iz dubine zemlje novostvorenim kanalima u rasedu približava površini. U prilog tome podatak da je na obližnjem, sada već ugašenom vulkanu, izbila na površinu ali i da se podzemne vode sve više greju, čak i do ključanja. Kad ta vrela voda uspe kroz rascepe da se probije na površinu naglo se ohladi i ostavi talog od kalcijum karbonata. Od tog krečnjaka nastaju različiti oblici, među kojima i oni u obliku dimnjaka visoki do 50 metara iz kojih manjim ili većim intenzitetom izlazi mlaz pare. Pregrejana podzemna voda, prezasićena rastvorenim kalcijumovim i natrijumovim solima, osim toga, natapa dolinu i stvara slatinu pokrivenu muljem koji pokriva ploče soli debele nekoliko metara. Na površinu, takođe, zagrejana voda donosi i hemijska jedinjenja kao što su gvožđe hlorid i hidroksid koji učvršćuju “dimnjake”, u dodiru sa vazduhom vremenom oksidišu i daju im boju rđe.
Neki čudni zvuci
Neprijatan utisak o ovom predelu koji posmatraču izaziva strah dopunjuju i različiti zvuci koji se ovde neprestano čuju. Iz “dimnjaka” stalno dopire šištanje vodene pare a nije retko ni potmulo “mumlanje” iz dubine zemlje. To, kažu stručnjaci, ključa vrela magme na, procenjuje se, dubini od oko pet kilometara i tlo stalno podrhtava. Čini se da se teren oko jezera raspada po šavovima i da se će svakog trenutka da se uruši. To, uostalom, naučnici i predviđaju, ali ne mogu da odrede kada će Crveno more da poplavi ovu beživotnu dolinu.
A, kada je o samom jezeru reč ono je sada mnogo pliće nego pre pedesetak godina jer je isparavanje ogromno a voda se koristi i za navodnjavanje. Bez obzira na to što ga reke sa obližnjih planina dopunjuju duboko je samo oko pet metara a i salinitet vode je izuzetno visok. Zbog vazduha zasićenog toksičnim vulkanskim dimom, mirisom spaljenog sumpora i vodoniksulfida, teško je i da se zamisli da su nekada ljudi ovde živeli kao i da je jezero vrvelo od života. Na to ukazuju ostaci riba, delovi skeleta slonova, nilskih konja i drugih životinja koji mogu da se pronađu u blatu oko jezera. Ali, bez obzira na to što ovaj predeo sablasno deluje okolna nomadska plemena dovode kamile da se napiju vode a na obali se često okupljaju jata flaminga, ibisa i pelikana. Očigledno da i u uslovima koji podsećaju na pakao – pobeđuje život.
Kao vešticin lonac
Nešto južnije, u severoistočnom delu Etiopiji je područje Dalol koje, takođe izgleda kao da je na nekoj dalekoj i beživotnoj planeti. Reč je o vulkanskom krateru za koji su stručnjaci procenili da je nastao i počeo da izbacuje lavu još u miocenu (epohi koja je trajala pre oko 23 do pre 5,3 miliona godina) a da je poslednju erupciju imao 1926 godine. Osim kratera iz kog s vremena na vreme izlaze dim i gasovi Dalol ima mnogobrojne izvore vrele vode i nekoliko gejzira. Okolno tlo je “kontaminirano” solima i sumporom, a tečnost u jezeru je u stvari kiselina čija je temperatura viša od 70 stepeni Celzijusa!
Ovaj vulkan je, osim toga, u depresiji pa je karatkeristično za njega da mu je krater nekoliko desetina metara ispod nivoa mora. Okolno zemljište, zahvaljujući gvozdenim i sumpornim oksidima u gasovitom stanju, često “gori” plavičastim plamenom a u vazduhu se oseća nesnosan smrad. Ne bez razloga oni koji su se približili ovom predelu kažu da ih podseća na vešticin lonac iz dečjih bajki. Zbog toga u bližoj okolinini nema ni “ž” od života!
Ovaj je prostor, međutim, prebogat solju koja je tu od pre oko 20 miliona godina kada je ovo područje prekrivao okean. U međuvremenu se, zbog tektonskih, poremećaja voda povukla, ali su ostale naslage za koje se prepostavlja da su debele više od kilometra.
Naučnici smatraju da baš taj ogroman “poklopac” od soli ne dozvoljava da magma iz kratera izađe na površinu ali zato nekoliko kilometara duboka vulkanska aktivnost odaje ogromu temperaturu pa se ovaj prostor, udaljen oko 600 kilometara od glavnog grada Adis Abebe, svrstava među najtoplija naseljena mesta na planeti. Da, dobro ste pročitali, nedaleko od ovog paklenog mesta je rudarsko naselje sa više od osamdeset hiljada žitelja u kojem je prosečna godišnja temperatura znatno iznad 35 stepeni Celzijusa a zabeležene su i temperature od 46 stepeni u hladu.
Lavirint u boji
Na severu “crnog kontinenta”, na poluostrvu Sinaj još je jedna neobična prirodna pojava. Reč je “koloritnom kanjonu” koji je tako nazvan jer se u zavinosti od sadržaja oksida gvožđa, mangana, i magnezijuma stene boje nijanse smeđe, crvene, žute, bele, roze, zelene, narandžaste, ljubičaste kao srebra i zlata… Osim stena u duginim bojama na nekim mestima boje peščara su tako ukomponovane da podsećaju na crteže – glavu dinosaurusa koja se zaglavila u stenama, nečije oči, presto na kojem sedi Kleopatra… Utisak da je reč o izuzetno zanimljivoj prirodnoj pojavi dopunjuje i stalna igra svetlosti i senki na stenama koja prati kretanje sunca.
Ovaj kanjoj je, tvrde naučnici, formirala erozija mora pre više miliona godina šro se dogodilo još dok je ovaj predeo bio ispod površine okeana. Na svetlost dana došao je posle brojnih tektonskih promena posle kojih se more povuklo i ovaj 800 metara dug lavirint, širok nešto više od metar sa zidovima visokim i do 40 metara našao se u sinajskoj pustinji. Konačnu formu i oblike izvajala je kiša kao i erozija pustinjskih vetrova, potpomogutih zrnima peska. Rezultat su divno izvajani zidovi i litice peščara u kojima mogu da se vide fosili morskih praživotinja što je samo dokaz tvrdnji naučnika da je “koloritni kanjon” nastao na dnu okeana.
Ruža od peska
Da čak i najsurovija pustinja može da iznedri nežan i prekrasan cvet potvrda je pustinjska ili ruža od peska. Nije, naravno, reč o biljki već o prirodnoj tvorevini nastaloj u specifičnim uslovima mešanjem i kristalizacijom najčešće gipsa ili barita sa kvarcnim peskom koja oblikom podseća na mirisni cvet. Gips je, inače, mineral koji se rastvara u morskoj vodi pa njegovo prisustvo u pesku ukazuje da je nekad davno pustinje prekrivalo more.
Pripadnici nomadskih plemena dugo su, a i sada su neki od njih ubeđeni, da ovaj cvet od peska nastaje od kamiljeg urina. Mnogi, takođe, misle da ove ruže nastaju kristalizacijijom na površini pustinja i da u njihovom oblikovanju učestvuje i vetar. Ovakvo objašnjenje pobili su naučnici koji su dokazali da ruža od peska ne može dugo da opstane na površini pustinje jer je sunčevi zraci i vetar ponovo pretvaraju u pesak. Osim toga ove kristalizovane tvorevine čak ni u donjim delovima peska ne opstaju dugo a dokaz za to je da još nisu nađene one koje su fosilizovane.
Najbliže istini, ističu poznavaoci, je tvrdnja da ovaj prirodni fenomen nastaje na oko metar ispod površine ali u specifičnim uslovima. Neophodno je da padne jača kiša, da kišnica prodre u donje slojeve peska, naiđe na gips ili mineral barit, rastvori ih i obezbedi mešanje sa česticama peska. Posle toga zbog visoke temperature voda ispari a zrna peska ostanu “zarobljena” u formi koja podseća na latice ruže koji se vremenom kristalizuju i postaju čvrste tvorevine.
Zbog specifičnih uslova u različitim pustinjama ne postoje dve iste peščane ruže. Mogu da se nađu pojedinačno ali i “u buketu”, a veličina “latica” je najčešće od dva do tri milimetara, ima i onih koje dosegnu i do nekoliko decimetera a unikatni primerci imaju prečinik veći od metra. Boja “latica” zavisi od vrste peska tako da se bele najčešće nalaze u Tunisu dok crnih ima u pustinjama Argentine. Mnogi ovu ružu smatraju simbolom trajne ljubavi.
Karlo Kubiček
Foto: Shutterstock
