Naslovna Događaji Akcije ZOVKO NAŠA MASKOTA

ZOVKO NAŠA MASKOTA

1656
0
PODELI

KUMOVANJE NAŠEG LISTA PREDIVNOM PONIJU

Čuvanje životinje svakako da iziskuje plemenitost. Takav je i slučaj popularnog Mite Lante, meštanina sela Jasenova pored Bele Crkve.

– Moji preci već veoma dugo čuvaju konje, pa sam i ja preuzeo ove ponije od Ekološkog društva “Karaš” – rekao nam je Mita kada smo ga posetili krajem prošle godine, а tada je “pao” i dogovor da kumujemo prinovi koja se očekivala na proleće.

Rečeno – učinjeno. Krajem aprila, kada je konjić dosegao uzrast od mesec i po, i lagano počeo da se kreće unaokolo bez pomoći majke, krenuli smo put Jasenova i kumstva.

Put je trajao taman toliko dugo da upijemo sve prirodne lepote Južnog Banata, i na ulazu u Kamenovo dobrodošlicu su nam prvo poželeli članovi KUD “Đorđe Maletić”. Predsednik Zoran Pasulj i njegov pomoćnik Luka Rosić su prigodno dočekali kumove, dok su nas Marija, Anđelija, Miler i Budiša poslužili tradicionalnom pogačom i solju. Posle kraćeg razgovora, krećemo ka Lantinom imanju.

Dva odrasla ponija mirno su pasla pored ograde, dok je očekivani lavež vernog psa čuvara, istovremeno najavio naš dolazak i obavestio sve prisutne da je imanje u sigurnim šapama. Domaćin nas više nego srdačno dočekuje, dok se takođe neizbežni petlovi bore za naklonost razmahanih koka.

Čim smo se prihvatili kumstva, jer drugačije ni ne može, jednoglasno je odlučeno kako će se konjić zvati – Zovko. Kumovanja nema bez darova, tako da ni taj običaj nismo zaobišli – Zovko je dobio četku za timarenje, dar naše redakcije, kako bi njegova ionako divna dlaka mogla da zablista u punom sjaju.

– Još se plaši, beba je – kaže Mita Lanta, i upozorava da se ne približavamo previše jer može da nas potkači majčino kopito. Više uplašen nego razigran, Zovko se ne snalazi van štale, a njištanje majke nas upozorava da joj ga vratimo.

Zovka ostavljamo da se igra sa majkom, a naš domaćin nas poziva da probamo majstorski spremljenu riblju čorbu.

Vraćamo se za Beograd, zahvalni što smo bili u prilici da damo ime jednom tako divnom i pitomom stvorenju, ali i za dan proveden u prirodi. Igra sa Zovkom će morati da sačeka, dok malo ne poraste, ali smo sigurni da nam pored ovakvog kumčeta, kesa sigurno neće izgoreti.

Minijature

Poni (Equus ferus caballus) je, po kraćoj definiciji – mali konj. Međutim, ova rasa je malo više od toga, jer u zavisnosti od konteksta, poni može biti konj određene visine, ili pak konj naročitog temperamenta i konformacije (stepen razvijenosti muskulature i kostiju). Samih ponija ima nekoliko vrsta, ali sve u poređenju sa ostalim svojim srodnicima imaju gušće grive i repove, kraće ali jače noge, šire vratove i teže kosti.

Preci ponija su postali sićušni jer su živeli na obodima prostora koje su nastanjivali konji, pa se pretpostavlja da su zbog slabije ishrane ostali donekle nerazvijeni u odnosu na druge. Poniji su pripitomljeni kada i većina ostalih konja i korišćeni za vuču, učenje dece jahanju, a kasnije su se pojavljivali i na takmičenjima.

Generalno se smatraju inteligentnim i prijateljski nastrojenim, mada umeju da budu tvrdoglavi, pa čak i lukavi i prepredeni. Sama reč poni stigla je u engleski jezik, a samim tim i ceo svet, od starofrancuskog poulenet – ždrebe.

Kada su u pitanju takmičenja, Međunarodna federacija konjičkog sporta definiše ponija kao konja čija je visina na grebenu manja od 14,2 pedlja, tj. 147 cm.

Poni je rasprostranjen po celom svetu, a naročito u nepristupačnim predelima sa surovom klimom, gde su preko potrebne jake i izdržljive životinje za rad. Izuzetno su snažni za svoju konstituciju, pa nije čudo što većina njih može da bez poteškoća ponese odraslog jahača, a za vreme Industrijske revolucije u Engleskoj, korišćeni su za vuču kolica sa ugljem, kada su nazivani i jamni konji. Smatra se da prosečan poni može da ponese ili povuče teret koji iznosi i do 450 odsto njegove telesne mase.

Tekst i foto: M. Milosavljević