OD STRAHA DO POŠTOVANJA

U vreme paganstva brojni narodi verovali su da vode poreklo od neke životinje i da one imaju natprirodne moći. Bez obzira na to što je to vreme davno prošlo, i danas su se zadržala neka od tih verovanja. Izuzetak nisu ni Srbi.

“S kolena na koleno sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su izraz najčešće u legendama i mitovima – Međedovićev otac bio je medved, Miloša (K)Obilića rodila je kobila po jednoj legendi, a po drugoj – zmaj..,” pisao je etnolog Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”.

U delu “Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” češki istoričar Konstantin Jireček navodi da postoji verovanje “da je svaki narod vezan za neku životinju i da se poistovećuje s njom”. Primera radi, mitski srodnik i predak Nemaca je orao, Grka lisica, Bugara bik, Turaka zmija, a Srba – vuk! Osim vuka, značajno mesto u mitologiji i verovanjima Srba imaju i zmija, konj, petao, medved, koza…

Čuvarkuća – član porodice

Prema verovanjima Srba, zmiju je stvorio đavo ili se izlegla iz tela mrtvog zmaja, ali u pojedinim narodnim kazivanjima pominje se da se u nju pretvorila žena koju je s razlogom prokleo brat. Bilo kako bilo, reč je o demonskom biću čija pojava najčešće izaziva ili predskazuje neki tragičan događaj ili opasnost. U narodu se mislilo da “zmija krije noge”, i onome ko to zapazi, članu njegove uže porodice, a posebno trudnicama, donosi nesreću. Osim toga, ovaj gmizavac smatrao se otelovljenjem duša umrlih predaka.

Zbog demonskog porekla zmije, u srpskom narodu postoji strah od ove životinje, ali isto tako se prema njoj iskazuje poštovanje ne bi li se umilostivila i izbegla opasnost koju nosi. U prilog verovanju da bi ovaj gmizavac trabalo da se poštuje kako bi se prenebregle nevolje pojedinca i njegove porodice, neophodno je da se, kad se vidi zmija, spusti pogled i izbegne “susret” s njenim zlim očima. A ako se desi da je u polju ili šumi neko slučajno ubije, zmiju treba sahraniti, pa čak i staviti krst na njen grob.

U srpskom narodu se verovalo da zmija “čuvarkuća” živi u temelju kuće – najčešće ispod kućnog praga ili kraj ognjišta. To nije bilo bez razloga, jer se smatralo da su ta mesta, na kojima su se inače u drevna vremena sahranjivani najbliži, trajna prebivališta duša pokojnih članova porodice. Zmija “čuvarkuća” se zbog toga smatrala članom porodice, negovala se i hranila, a ona je, kao znak zahvalnosti, pružala zaštitu kuće i čeljadi od zala. U slučaju da napusti kuću verovalo se da to donosi ili znači nesreću, a ako bi tu zmiju kojim slučajem neko ubio, to bi “zasigurno” značilo da će neko iz kuće “ubrzo umreti”. Karakteristično je, međutim, da su svi tvrdili da su tu zmiju videli, ali gotovo da niko nije znao da detaljno opiše kako izgleda.

Poljarica i vidarica

Za razliku od kućnih, zmije koje su u dvorište dolazile iz šuma ili kamenjara nisu bile dobrodošle. Da bi ih oterali, domaćini su u okućnicama najčešće palili vatre i na njima spaljivali stare krpe, ili ih terali mirisom luka i duvana, ali ih nisu ubijali. Bilo je, ipak, izuzetaka! O tome svedoči podatak da je poseban magijski značaj pridavan zmiji koja se ubije od 28. avgusta do 21. septembra, jer je, kako se verovalo, u tom periodu zmija “najljuća”. Toj zmiji se odsecala glava i sušila se do proleća. Tada se kroz njene čeljusti sejao bosiljak koji, kad nikne i ako se stavi pod jastuk, omogućava da se tokom noći razgovara sa duhovima umrlih predaka. Osim toga, ako se žito pre sejanja propusti kroz zmijsku čeljust, verovalo se, žetva će biti berićetna. Isti rezultat, smatra se, može da se očekuje i ako oni koji seju nose zmijsku glavu u torbi.

U nekim krajevima pominje se i zmija “poljarica” koja štiti polja i vinograde od nepogoda. Kada se dozrelo klasje u popodnevnim satima povijalo pod blagim povetarcem, mislili su naši preci, zmija, najčešće smuk, obilazi žito i štiti ga od nepogoda a posebno grada. To je radila terajući aždaje koje donose gradonosne oblake.

Kao što čuva letinu i na taj način obezbeđuje hranu ratarima, verovalo se da zmija i leči, jer zmije znaju koja je travka života i kad je pojede, stekne moć da leči, pa čak i da “umrlog vrati u život”. Zbog toga se u nekim krajevima Srbije pominje zmija “vidarica”. Njena košuljica koristila se da bi se deca oslobodila preteranog straha, a beli luk, posađen kroz osušenu čeljust zmije, ubijene između od 28. avgusta do 21. septembra, služio je za lečenje “padaće bolesti”, to jest epilepsije. Kao “lekoviti” bili su i delovi prve zmije koja se, posle zimskog sna, pojavila u rano proleće, ali je pritom morala da se sahrani na istom mestu gde je ubijena i da joj se upali sveća. Smatralo se, takođe, da je lekovito ako se obuče vunena odeća, prebačena preko zmija koje se pare. Tverovalo se i da će dete, ako zmija pređe preko njega na njivi ili livadi dok mu roditelji rade na polju, biti zaštićeno od bolesti i zlih duhova.

Prolećni praznici

S obzirom na to da se početkom proleća ovi gmizavci bude iz zimskog sna, tada su se i obeležavali takozvani zmijski praznici – Lazareva subota ili Cveti, Mladenci, Blagovesti… Tih dana se naziv ovog gmizavca nije izgovarao, jer bi to moglo da ga privuče i da se prizove nesreća. A u slučaju da to mora da se učini, umesto reči “zmija” govorilo se “ona nesreća”, “aletina”… U nekim delovima Srbije, ukućani tokom ovih praznika ustaju pre izlaska sunca i potraže u dvorištu kamen. Navaljuju ga na nogu, obema rukama zatvore uši i zažmure, pa ga šutnu što dalje mogu i tri puta izgovaraju rečenicu “koliko je kamen daleko, toliko i zmije da su u toku leta daleko od mene”, ili se kamen baci rukom unazad preko ramena ili između nogu i izgovara isto. U Istočnoj Srbiji ko prvi za Mladence izađe iz kuće, mora da ćuti i da levom nogom navali kamen na desnu, šutne i izgovori “ovoliko zmije letos od nas i našeg doma bežale”!

Zmija se koristila i u ljubavnoj magiji – ako na Mratindan momak ili devojka kroz osušenu čeljust zmije, ubijene od kraja avgusta i tokom septembra, pogleda simpatiju brak je neminovan.

Poljubac na Vidovdan

U nekim delovima Srbije se verovalo da zmije, sklupčane u napuštenim tvrđavama i ruševinama zamkova, čuvaju zakopano blago, mošti i duše onih koji su tu živeli. To mogu da budu i vlastodrščeve kćeri koje je neko ukleo i pretvorio u zmije. Ako te zmije na Đurđevdan neki mladić poljubi, vratiće im ljudski oblik. Smatra se da postoje veze između zmije, zmaja i ala. Svaka zmija koja doživi četrdeset godina postaje zmaj, a one stare vek pretvaraju se u ale.

Karlo Kubiček

Foto Shutterstock