Naslovna Fenomeni ZAŠTO ŽIVOTINJE ŽIVE BAŠ NA ODREĐENIM MESTIMA?

ZAŠTO ŽIVOTINJE ŽIVE BAŠ NA ODREĐENIM MESTIMA?

2910
0
PODELI

 

Zagonetka stara koliko i svet

 

Zbog čega se zebre i lavovi iz afričkih savana ne bi osećali kao kod kuće kada bi živeli na Madagaskaru, kao i australijski kenguri u Evropi, a jakovi iz Nepala i lame sa Anda na Alpima?

Pa ipak, zavisno od klime i prirodnih uslova, nijedna od ovh vrsta nije našla drugi prostor za život osim svog prirodnog staništa. Nameće se pitanje: šta ih je sprečilo da se nastane u drugim delovima sveta?

 

Uloga klime

Još od vremena Čarlsa Darvina, britanskog prirodnjaka iz 19. veka, koji je postavio teoriju o evoluciji vrsta, naučnici pokušavaju da objasne zbog čega su pojedine životinje nastanjene baš na određenom mestu, a ne na drugom. Naučna disciplina koja se bavi ovim problemom zove se biogeografija, a nedavno je upravo u ovom domenu završeno obimno istraživanje koje je omogućilo da se prvi put iscrtaju fizičke i klimatske granice koje su razdvojile životinjske vrste širom sveta. Ovo istraživanje istovremeno predstavlja i svojevrsno putovanje kroz vreme koje pomaže da se rekonstruiše kretanje životinja na Zemlji u rasponu od 60 miliona godina.

Prema tumačenju Frančeska Fićetole, docenta na Katedri za zoologiju Univerziteta u Milanu i vođe ovog istraživanja, današnjoj rasprostranjenosti životinja na Zemlji doprinela je kombinacija različitih faktora koji se ne mogu objasniti samo formiranjem planina. Kako bi shvatili koji su elementi podsticali seobe životinja, članovi ovog istraživačkog tima su posmatrali oblasti u kojima žive određene vrste u svetlu klimatskih promena, prisustva planinskih lanaca i nastanka kontinenata. Iako ne postoje velike razdaljine između Kine i Indije, ili Irana i Rusije, fauna u ovim zemljama je različita. Danas se, na primer, zna da severno od linije tropskih područja teško mogu da se vide slonovi, ali nije uvek bilo tako. U geološkoj istoriji naše planete postojali su uslovi da se pojedini predstavnici afričke faune nađu u Evropi i obrnuto.

 

Nestabilne granice

Slonovi sa Sicilije su primer o tome koliko granice koje razdvajaju vrste mogu da budu nestabilne. Do pre 200.000 godina, ogromna krda slonova pasla su na priobalnim ravnicama Sicilije. Bilo je to krajem pleistocena, geološke epohe koja je trajala više od dva miliona godina, tokom koje su nastale značajne klimatske promene. Slonovi su pristigli na Siciliju za vreme jednog glacijalnog perioda koji je uslovio opadanje morskog nivoa i stvaranje prohodnog koridora između severne Afrike i Bliskog Istoka, a odatle i prema Apeninskom poluostrvu. U ovoj epohi, severna Afrika je bila sličnija tropskoj savani nego pustinji. Međutim, u narednom periodu, po završetku ledenog doba, temperature su ponovo porasle.

Topljenje leda, uslovljeno novom fazom zagrevanja planete i podizanje morskog nivoa, dugo su izolovali faunu na Siciliji, a u slučaju slonova doprineli evoluciji jedne “ostrvske” vrste.

Sicilijanski slonovi iz pleistocena su, naime, bili patuljasti. Skelet slona, pronađen na Siciliji pedesetih godina prošlog veka, bio je visok jedva 90 centimetara. Jedno istraživanje na Univerzitetu u Palermu pokazuje da su ovi slonovi, nazvani Palaeolodžodon falconieri, bili malog rasta, jer na ostrvu gotovo nije bilo predatora koji bi ih ugrožavali, pa im nije bilo potrebno da razviju veće dimenzije.

Postoji, međutim, druga životinja koja je prešla obrnut put od slonova. Reč je o mrkom medvedu. Fosili otkriveni u marokanskom delu Atlasa dokazuju da su pripadnici ove vrste prešli iz Evrope u severnu Afriku, u vreme kad je Mediteran bio zatvoreno more, a Gibraltarski prolaz traka zemljišta koja je spajala ova dva kontinenta. Danas, međutim, nema više slonova koji žive u senci Etne, niti mrkih medveda u pustinjama Maroka.

 

Fizičke barijere

Naučnici pokušavaju da objasne zbog čega je sve to tako. Glacijalni period, tokom koga je uspostavljena veza između Evrope i Azije, isto tako je mogao da pruži slonovima i medvedima mogućnost povratka. U stvari, taj prolaz je postao ćorsokak, jer se u međuvremenu savana u severnoj Africi postepeno pretvarala u pustinju, a to je osudilo na propast sve vrste koje su se iz Afrike preselile u Evropu i obrnuto. S druge strane, Sahara je fizička i klimatska barijera koja sprečava faunu, i ne samo faunu, da se iz Afrike premesti u Evropu. Na sudbinu mediteranskih slonova uticale su klimatske promene, ali i stvaranje nepremostive fizičke barijere kao što je pustinja.

Sličan je slučaj sa indijskim slonovima, mada uz učešće različitih činilaca. U geološkom smislu i u pogledu faune, Indija je nekada bila deo Afrike, od koje se odvojila da bi se spojila sa Evroazijom. U ovom spoju nastao je lanac Himalaja koji je predstavljao ozbiljnu fizičku prepreku. Eto zbog čega severno od Himalaja nema slonova, a u Indiji i Pakistanu nema autohtonih kamila.

U Americi su se stvari odvijale prema drukčijem scenariju. Do pre 10 miliona godina, Severna i Južna Amerika bile su dva odvojena kontinenta. U ovom slučaju, prirodna granica koja je razdvajala vrste nije bio planinski lanac, niti džungla, nego prelazna linija između umerene i tropske klime u zoni današnjeg Meksiko Sitija. Bila je to neka vrsta nevidljive “carine” koja je jaguarima blokirala put prema severu, ali je pojedinim fleksibilnijim vrstama dozvoljavala da se premeštaju s jedne na drugu stranu. Takav je slučaj s torbarom oposumom, poreklom iz južnog dela Sjedinjenih Država, čija se teritorija danas prostire sve do Argentine, kao i sa jednom vrstom medveda, Tremarctos ornatus, mesojeda koji se iz kalifornijskih šuma preselio na Ande.

 

Biogeografske oblasti

Biogeografija proučava raspodelu faune u svetu, podeljenom na specifične oblasti, od kojih svaka ima posebne fizičke karakteristike i istoriju naseljavanja životinja. Ove biogeografske oblasti klasifikuju površinu Zemlje pre svega na osnovu bioloških, a ne geoloških ili geografskih obeležja.

Olarktičku regiju sačinjavaju Evropa, Azija i Severna Amerika. Formirana je tako što se u periodu kvaternara preko Beringovog moreuza, koji razdvaja Evroaziju od Severne Amerike, moglo prepešačiti, pa je to omogućavalo seobu vrsta u oba pravca. Uobičajene vrste u ovom regionu su: losos, bizon, mrki medved i dabar.

Afrotropsku regiju predstavlja Afrika koja je u početku bila deo superkontinenta nazvanog Gondvana. On je postojao je u periodu pre oko 500 i 150 miliona godina, a kada je počeo da se raspada, pojedine životinjske vrste ostale su izolovane na različitim pločama koje su plovile po okeanu. Tipične vrste za ovu regiju su noj i afrički slon.

Orijentalna regija sastavljena je od Indije, Indonezije i Indokine. Formirala se pre 110 miliona godina, kada se jedan deo odvojio od Afrike i skliznuo prema evroazijskom kontinentu. Vrste karakteristične za ovu regiju su: vodeni bivo, tapir i indijski slon.

Australijska regija sastoji se od Australije i ostrva na Pacifiku. Australija je nekada takođe bila sastavni deo superkontinenta Gondvane koji je pre 120 miliona godina počeo da se raspada. U početku je bila spojena sa Antarktikom, a onda se pre oko 50 miliona godina odvojila od njega i ostala izolovana od drugog dela sveta. Karakteristične vrste za ovu regiju su kljunar, kao i razni torbari poput kengura i koale.

Neotropska regija obuhvata Centralnu i Južnu Ameriku. Nekada takođe deo Gondvane, ova regija se pre 80 miliona godina odvojila od Afrike, otplovila na drugu stranu i spojila se sa Severnom Amerikom. Tipične vrste za ovaj kontinent su: bradip, tapir i jaguar.

Pripremila Slobodanka Jovičić

 

PODELI
Prethodni članakPRIMER SAVRŠENOG DRUŠTVA
Sledeći članakKUOKA NAJSREĆNIJA