NAJKOLORITNIJE KOPNENE ŽIVOTINJE RASPOREĐENE NA RAZLIČITIM KRAJEVIMA PLANETE
Savršenstvu, raznovrsnosti i šarolikosti prirode nema granica. Pojedine životinjske vrste su poznate po neobičnim očima, neke zbog mikroskopske veličine, druge zbog fantastičnog kolorita…. Evo i nekoliko reči o ovim poslednjim.
Kameleon panter (Furcifer pardalis, chamaeleo pardalis)
Dok se udari dlanom o dlan, kameleon panter može da promeni boju, od zelene do bleštavo crvene. To je njegov način da se odbrani od neprijatelja, a zavisi od promene temperature, jačine svetlosti ili raspoloženja. Ova vrsta kameleona je, inače, dobila ime zbog šara koje podsećaju na pantera ili leoparda.
Reč je o krupnoj, raznoliko obojenoj vrsta guštera koja se smatra endemskom na Madagaskaru. U zavisnosti od toga na kom delu ostrva žive, zavisi i boja koja preovladava tako panterov kameleon ambilobe živi u severnom delu ostrva, tamatava je iz istočnih delova, a sambava živi u severoistočnom delu. Osim toga, i boje i pege ukazuju na deo ostrva gde im je stanište, pa su i podvrste dobile nazive po gradovima i mestima gde žive.
Zoolozi izdvajaju nekoliko nijansi boja u okviru jednog areala. Obično se kao dominantne javljaju zelena, plava ili crvena. “Fleke” na bokovima takođe su crvenkaste, plavičaste i mrke, ponekad odvojene belim isprekidanim trakama. Ženke imaju obično narandžaste, bež ili smeđe nijanse. Bokovi su ukrašeni vertikalnim tamnim prugama.
Mužjak dostiže dužinu 50 cm dok je ženka sitnija (25-30 centimetra). Ženke, za razliku od mužjaka, imaju manje jarke boje i međusobno se mnogo ne razlikuju.
Mužjak na glavi ima “šlem” sastavljen od dve izrasline latičastog oblika. Ukoliko je “šlem” veći, mužjak je dominantniji. Greben na leđima ovog kameleona je odbrambeno sredstvo koje se prema repu postupno smanjuje.
Tragopan teminskog (Tragopan temminckii)
Ova ptica pripada porodici fazana i mnogi odgajivači je smatraju najlepšim fazanom na svetu. Mužjak je srednje veličine sa perjem intenzivne narandžasto-tamnocrvene boje. Na grudima i stomaku je intenzivno narandžast sa belim flekicama nalik suzama i rozikasto-sivom trakom. Leđa i pokrovna repna pera su tamnocrvenkasto-narandžasta, prošarana sitnim belim pegama, oivičeno crnim.
Facijalan deo glave je intenzivno plav i bez perja. Plava viseća brada sa lako nazupčenim krajevima ispod grla se izdužuje u periodu razmnožavanja. Sredinom brade proteže se široka tamnoplava pruga posuta tirkiznim tačkicama, dok su sa obe strane poređane pravougle malinaste tačkice. Ćuba i guša su crne. Kao i drugi tragopani, ima kratak braonkast rep i dva mesnata plava roga. Kljun je crn, a noge rozikaste. Živi na Himalajima, na teritoriji Indije, Kine, Butana, Mijanmare i Vijetnama.
Plavonoga bluna (Sula nebouxii)
Stanovnik je toplih tropskih mora i gnezdi se na malim ostrvima Kalifornijskog zaliva, na zapadu Meksika i ostrvima nedaleko od obala Ekvadora i Perua. Najpovoljnije uslove za gnežđenje ova ptica je našla na Galapagoskim ostrvima, gde se razmnožava više od polovine predstavnika ove vrste. Na sreću, to je područje na kojem su ptice, kao ugrožena vrsta, zakonom zaštićene. U svetu je evidentirano oko 40 hiljada parova plavonogih bluna.
Na planeti živi devet vrsta bluna. Ove ptice dostižu težinu od 3 kg, i imaju raspon krila do 2 m, a plavonoga bluna dostiže dužinu od 80 centimetra. Ženke su po pravilu krupnije i teže. Rep i krila su dugački i zašiljeni. Perje je smeđe-belo, a kljun sivo-zelen. Mužjaci oko zenice imaju tamni pigmentni prsten što im vizuelno uvećava oči.
Noge ove ptice su neobične po tome što su intenzivno plave boje. U ritualu udvaranja, boja nogu igra značajnu ulogu, jer pri izboru partnera ženke daju prednost mužjacima sa najintenzivnije obojenim nogama. Osim toga, za razliku od drugih ptica, plavonoga buna ima tople noge što omogućava da greje jaja, održavajući tokom perioda inkubacije konstantnu temperaturu od 39 stepeni Celzijusa.
Plave blune grade gnezda na zemlji i trude se da ne budu blizu jedno drugom. Ženka se gnezdi svakih 8 meseci, period gnežđenja je cele godine. Tokom nedelje, u gnezdo položi 2 ili 3 bela jajeta na kojima leže oba roditelja. Inkubacija traje 40 dana, mladi napuštaju gnezdo posle 102 dana, a postaju polno zreli u 3. i 4. godini.
Plave blune se hrane isključivo ribom koju love u moru. Lete iznad površine vode, kad uoče plen skupljaju krila, silovito pikiraju u vodu i rone u dubinu i do 25 metara. Ove ptice ne love ribu tokom poniranja, već dok izlaze na površinu i to rade rano ujutro ili u predvečerje.
Mali flamingo (Phoenicopterus minor)
Reč je vrsti afričkog flaminga, koji dostiže dužinu od 80 do 105 cm, raspon krila mu je od 95 do 120 cm, a težina od 2,2 do 2,7 kilograma. Mali flamingo je pokriven jarkoružičastim perjem, natkljuvlje je uže u poređenju sa drugim vrstama, oko očiju je perje jarkoružičasto dok je uska pruga oko očiju gola i crna. Oči su narandžaste, kljun žuto-narandžast sa crnom osnovom i vrhom. Odrasli mužjaci na grudima i krilima imaju uočljive pruge boje maline. Vrat i noge su dugački i jarkocrvene boje. Mladi su pokriveni sivim paperjem, a prvo perje im je sivo-ružičasto, skoro belo.
Mali flamingo se gnezdi u lagunama i slanim jezerima Južne Afrike, na alkalnim jezerima istočne Afrike, u Aziji pored obala Persijskog zaliva, u Avganistanu, Indiji, Pakistanu, a živi i u Španiji. U potrazi za hranom obično ne spušta kljun na dno jezera ili mora, već njime “usisava” vodu sa površine. Zbog toga u kljunu mora da je filtrira kako bi zadržala plavo-zelene vodene biljke i sitne insekte kojima se hrani
Razmnožava se u velikim kolonijama, a gnezdo visine 30cm gradi od blata. Ženka u gnezdo položi jedno jaje na kome leže oba roditelja, a inkubacija traje 28 do 30 dana. Mladi imaju debele noge i prav kljun i teški su 73 do 98 grama. Roditelji ih brižno prehranjuju oko 2 meseca. U poslednjoj fazi odrastanja, kljun mladunca se savija tako da može samostalno da nalazi hranu. Posle 6 dana mladi izlaze iz gnezda i formiraju grupe, a nakon 12 nedelja mogu samostalno da lete. Mali flamingo leti brzinom od 60 km na sat i sposoban je da preleti rastojanje od 1.500 kilometara.
Prirodni neprijatelji malog flaminga su krupne ptice kao što su marabu rode, supovi koji ruše gnezda i otimaju mlade. Opasnost za odrasle flaminge predstavljaju orlovi, sokolovi, lavovi leopardi, gepardi i šakali. Zbog posebnog načina ishrane izuzetnu opasnost u borbi za opstanak ove graciozne ptice predstavlja zagađenje vode.
Danaida monarh (Danaus plexippus)
Među 200.000 leptira koje su naučnici do sada otkrili danaida monarh je jedna od najpoznatijih i najmarkantnijih. Uobičajen naziv “monarh” prvi put je 1874. godine upotrebio američki prirodnjak Samjuel Skuder. Naziv Danaus verovatno je nastao od imena Danaja, sina egipatskog cara ili njegove praunuke Danaide
Ovaj leptir lako može da se prepozna po karakterističnom “crtežu”, crnoj širokoj prugi sa belim tačkicama po ivicama krila na riđoj osnovi. “Težak” je oko pola grama, a raspon krila mu je od 8,9 do 10,2 centimetra. S obzirom na to da se gusenica monarha hrani listovima otrovnih biljaka i leptir je otrovan, pa ga ptice koje se hrane insektima izbegavaju.
Svake jeseni milioni ovih leptira migriraju iz Kanade u Kaliforniju i Meksiko, a tokom leta se vraćaju. To je jedini leptir koji migrira sa severa na jug, kao mnoge vrste ptica. Najčudnije je, međutim, što nijedan leptir ne uspeva da obavi kompetno migaciono putovanje u oba pravca! Jer, životni vek ovih leptira je kratak tako da se tokom kompletnog migracionog procesa promene 3 do 4 pokolenja. Pre migracije, ovi leptiri se na četinarskom drveću grupišu u ogromne kolonije. Njihov broj je toliki da drveće postaje narandžasto, a grane se povijaju od njihove težine. Taj zadivljujući prizor uvek privlači veliki broj turista.
Migracija svake godine obično počinje u oktobru. Tokom migracije ovi leptiri prelete 1.200 do 2.800 kilometara. Neobjašnjivo je da leptiri za zimovanje svake godine koriste isto drveće, iako prvi put doleću, jer su prethodne godine na njih sletale starije generacije. Kako su leptiri mogli da prvi put dolete na isto mesto zimovanja još je ostalo zagonetka i za naučnike. Jedna od pretpostavki je da se migraciona šema leta nasledi genima.Pojedina istraživanja su pokazala da leptiri za orijentaciju koriste položaj sunca i magnetno polje Zemlje.
Ljubiša Ž. Petrović
