Samotnjak na dnu mora
Pored škrpine (Scorpaena scrofa), u vodama Jadrana živi i njen blizak rođak škrpun ili škrpoč (Scorpaena porcus). Manji je od škrpine i nema njenu lepu crvenu boju, ali je rado viđen gost na udicama sportskih ribolovaca, najviše zbog ukusnog mesa. Lako ga je prepoznati po zdepastom telu, velikoj glavi, visoko postavljenim krupnim očima i brojnim kožnim privescima (resicama) po telu.
Za razliku od škrpine, obojen je tamnosmeđe ili sivo-smeđe, sa tamnim mrljicama, dok je trbuh svetliji, sivkast ili ružičast. Zbog boje ga zovu i smeđom škrpinom, a tako je i u drugim jezicima. Ima sposobnost mimikrije, tj. prilagođavanja boji okolini, što mu pomaže ne samo da se odbrani od predatora, nego i da bude nevidljiv potencijalnim žrtvama. Važno je znati da su bodlje koje škrpun ima na glavi (na škržnim poklopcima) i bodljaste šipčice (kraci) leđnog peraja otrovni, odnosno povezani sa otrovnim žlezdama, kao i kod škrpine, pa škrpuna moramo oprezno prihvatati i skidati sa udice. O tome treba voditi računa i kad ga kupujemo na pijaci. Otrov je termolabilan, tj. razlaže se na većim temperaturama, pa konzumacija ne nosi nikakav rizik. Iako otrov škrpine i škrpuna nije tako snažan kao kod ribe pauka (četiri jadranske vrste iz porodice Trachinidae), mesto uboda može veoma da boli i otekne, a moguća je i infekcija. Najbolje je ubodeno mesto držati u vreloj vodi pola sata do sat i isprati ga alkoholom, a nakon toga se za svaki slučaj obratiti lekaru.
Proždrljiv i neizbirljiv
Škrpun je tipična riba morskog dna. Najviše boravi na kamenitom, algama obraslom dnu, a ima ga i u livadama morske trave posidonije, gde lakše dolazi do hrane. Iako se uglavnom drži plićeg mora, do nekih 15 m dubine, zna da siđe i do stotinak metara. Teritorijalan je, ne kreće se mnogo i živi usamljeničkim životom. Aktivan je i danju i noću. Hrani se pretežno račićima (gambori, kozice peskorovke, samci itd), ali i sitnim ribama i glavonošcima, koje vreba iz zasede, utopljen u okolinu od koje ga je izuzetno teško razlikovati. Kad plen naiđe, dotle nepokretni škrpun ga zaskoči neočekivanom brzinom. Veoma je proždrljiv i ne preterano izbirljiv. Naraste do oko 35 cm dužine, mada su prosečni primerci dugi tek 15-20 centimetara.
Škrpun se najuspešnije lovi dubinkom iz čamca, ali je čest ulov i sa obale, uglavnom na kamenitim terenima, ponekad i sa plaže. Iako je dubinka osnovni metod lova, interesantno je da se škrpun, poput škrpine, može uloviti i mamcima i pokretu, prirodnim ili veštačkim. Uglavnom se uhvati priobalnim panulanjem kod koga se mamac vuče neposredno iznad dna. Pošto žrtve lovi iz zasede, napada po pravilu samo mamce koji se vuku sporo, tako da mu prođu ispred nosa.
Napada varalice
Najefikasniji su plivajući i tonući vobleri od 3, 5, 7 i 9 cm, ali i manji do srednji silikonci (šedovi, tvisteri, crvi, imitacije račića itd.), kašike… Proždrljivi škrpun neretko napada varalice koje nisu mnogo manje od njega samoga. Škrpun se neretko ulovi i zabacivanjem varalice sa obale, naročito u lovu brancina i drugih predatora sa kamenite obale ili na ušćima. Što se tiče prirodnih mamaca, najbolji su rakovi, kao škrpunova omiljena prirodna hrana, a slede razne vrste crva, komadi lignje, sipe, fileti i parčići sardele i druge sitne plave ribe itd.
Škrpun duboko proguta mamac, pa se retko skine sa udice. Karakterističan je po tome što pruža veoma malo otpora na udici.
Poput škrpine, škrpun ima izuzetno ukusno meso. Može se pripremati praktično na sve načine, ali se najčešće koristi za riblju supu i brodet, zajedno sa drugim ribama.
Pošto spada u priobalne teritorijalne ribe, škrpun se može uspešno loviti i u hladnijem delu godine.
Pavle Miljanić
