ORGANIZMI NA KRAJNJIM GRANICAMA IZDRŽLJIVOSTI – BIĆA KOJA PODNOSE VEOMA VISOKE ILI EKSTREMNO NISKE TEMPERATURE (2)
Nakon što smo u prethodnom broju predstavili klase ekstremofila, u ovom ćemo se pozabaviti nekima od njih, konkretno onima koji preživljavaju na izrazito niskim ili visokim temperaturama.
Svemoguće arheje
Organizmi koji “vole” visoke temperature su termofili, ili hipertermofili i oni opstaju na krajnjim granicama izdržljivosti. Uobičajeno je da se naziv termofili koristi da opišu živa bića koja podnose temperature iznad 60 stepeni Celzijusa, pa sve do 122, koliko je maksimalna dokazana temperatura koju neki organizam može da izdrži. Hipertermofili su oni koji žive na 80C i više, dok tzv. “izborni” termofili mogu da žive i na veoma visokim, ali i niskim temperaturama. Na kraju, postoje i “obavezni” termofili, organizmi kojima je neophodna izuzetno visoka temperatura za rast i razvoj, dakle, nije u pitanju samo puka izdržljivost.
Većina termofila su arheje (Archaea). Ovi mikrobi su prokariote, što znači da unutar ćelije nemaju jezgro. Nakon što su prvobitno pogrešno klasifikovane kao bakterije, shvaćeno je da im se ćelijska struktura bitno razlikuje od bakterija i eukariota, ali ih je ipak teško dalje klasifikovati, jer do sada nije izvedena izolacija ovog organizma u laboratorijskoj sredini, već samo u nukleinskim kiselinama.
Prve arheje koje su otkrivene bile su ekstremofili. Međutim, kasnijim ispitivanjem je utvrđeno da opstaju na najrazličitijim staništima i ne izričito u ekstremnim uslovima. Otprilike oko 20 odsto svih mikroorganizama u svetskim okeanima su arheje. Kad su u pitanju arheje – ekstremofili, one se obično nalaze u sredinama gde su temperature prešle tačku ključanja – u gejzirima, naftnim bušotinama i hidrotermalnim otvorima. Ovi organizmi imaju ključnu ulogu u razgradnji ugljenika, azota i sumpora, i samim tim su od izuzetnog značaja za ekosisteme uopšte.
“Biljni komarci”
Njihove “kolege” sa drugog kraja temperaturnog spektra se zovu kriofili ili psihrofili. Obično su to organizmi kojima odgovaraju uslovi života na temperaturama između minus 20 i plus 10 Celzijusa. Obično nastanjuju polarne regione i morske dubine gde je uvek hladno. Među njima takođe možemo da pronađemo i neke arheje, ali su kriofili i bakterije, lišajevi, snežne alge i Chironomidae. Ovi tzv. “biljni komarci” dosta liče na našu “domaću krvopiju”, međutim, nemaju ograne koji običnim insektima ovog roda omogućavaju konzumiranje krvi. Još neke vrste insekata spadaju u kriofile, kao što je antarktička buba, jedini endemski insekt i kopnena životinja koja nastanjuje Antarktik. Koliko su endemske vrste tamo retke, svedoči činjenica da je sa prosečnom dužinom između dva i šest milimetara, antarktička buba najveći kopneni organizam na tom kontinentu.
Većina jednoćelijskih kriofila može da uđe u vegetativno stanje i da u njemu provede veoma dug vremenski period. U predelima večitog leda, na krajnjem severu Kanade i Sibira, ali i na Antarktiku, pronađene su kolonije Actinobacteria koje su već pola miliona godina u “zimskom snu”.
Rekorder Struna 121
Hipertermofile je prvi izolovao američki mikrobiolog Tomas D. Brok 1965. godine iz izvora u Nacionalnom parku Jeloustoun. Od tada, otkriveno je još oko 70 vrsta hipertermofila, od kojih najzahtevniji žive u termalnim otvorima na dnu okeana. Najzahtevniji su, ali ne i najizdržljiviji, jer ne mogu da opstanu na temperaturama nižim od 90 stepeni Celzijusa. Za sada, rekorder je Struna 121 (Geogemma barossii), jednoćelijski mikrob iz domena arheja, koja dokazano može da se razmnožava pri temperaturi od 121 stepeni C (otud potiče i njegov naziv).
M. Milosavljević
