Naslovna Fenomeni NA RUBU CIVILIZACIJE

NA RUBU CIVILIZACIJE

4208
0
PODELI

ŠIROM PLANETE, U NEPRISTUPAČNIM PROSTORIMA, ŽIVE IZOLOVANA PLEMENA KOJA NEMAJU VEZU SA OSTALIM SVETOM

Džungla je njihov dom

Njih ne brine kad hakeri upadnu u kompjuterski sistem, ako akcije na berzi rastu ili padaju, u slučaju da poskupi nafta, kad svetske sile zveckaju oružjem, a teroristi prete… Ne muče ih brige od kojih nam se diže kosa na glavi i dobijamo stres ili smo depresivni. Jer, oni su pripadnici plemena koja žive izolovano u nepristupačnim delovima sveta i, najčešće, nemaju dodirnih tačaka sa tzv. tekovinama civilizacije, kao i susrete sa “kulturnima”.

Ipak, pojedina plemena imaju sporadične kontakte sa predstavnicima humanitarnih organizacija ili sa antropolozima. Rekli bismo, na sreću, jer se na osnovu toga doznaje ponešto o njima i njihovom načinu života.

Niko, takođe, ne može da utvrdi tačan broj plemena u izolaciji, ali se pretpostavlja da ih je više od sto, ponajviše u južnoameričkim džunglama Amazonije, na ostrvima u Indijskom okeanu, na Papui Novoj Gvineji…

Ne zna se ni tačan broj pripadnika izolovanih plemena. Na osnovu oskudnih podataka smatra se da ima plemena od 500 do 600 članova, ali i zajednica od samo nekoliko desetina Indijanaca. Kurioziteta radi, iz jednog plemena ostao je samo jedan pripadnik Indijanaca. Živi u brazilskoj džungli i neprestano beži od naučnika koji pokušavaju da ga lociraju. Ne zna se iz kojeg plemena potiče, niti kojim jezikom govori. Naučnici ga nazivaju “čovek iz rupe” jer kopa brojne duboke otvore u zemlji džungle koje koristi kao zamke za životinje ili kao sklonište.

Govor bez samoglasnika

Duboko u amazonskoj prašumi, u dolini Javari na severozapadu Brazila i blizu granice sa Peruom, žive pripadnici plemena koji sebe nazivaju Dslala, ali su poznatiji kao Kurubo. Tom nazivu su kumovali pripadnici susednog Matis plemena, od kog su se davno odvojili, što na njihovom jeziku znači “prljave noge”. Da li je poruga ili pohvalan ne zna se s obzirom na to da se stalno kreću po terenu na kojem je blato gotovo do kolena! Većina pripadnika ovog plemena nema kontakte sa civilizacijom, a do osnovnih podataka o njima došli su članovi organizacije FUNAI, Nacionalne indijanske fondacije. Oformila ju je brazilska država da sprovodi politiku u vezi sa autohtonim plemenima, koji su stupili u kontakt sa manjom i miroljubivijom grupom. Od njih su saznali da ovi žitelji kišovitih i vlažnih šuma Amazona ne nose odeću, ali telo ukrašavaju nakitom. Razlikuju se od ostalih plemena iz Amazonije, jer ne tetoviraju lice i karakteristični su po prepoznatljivoj frizuri – kosa je kratka pozadi a dugačka spreda. I muškarci i žene mažu kožu crvenom bojom akiota biljke čije ulje obiluje beta karotenom, a svrha je da pokažu hrabrost i uplaše eventualnog neprijatelja. Pripadnici ovog plemena ubeđeni su da sujeverje slabi hrabrost pa ne obožavaju idole. Izuzetak je verovanje da malariju, od koje često obolevaju, izazivaju zli duhovi.

Sporazumevaju se jezikom u kojem gotovo da nema samoglasnika i nemaju pismo. U lovu učestvuju samo petočlane muške grupe i, kao i u sukobima sa neznancima i pripadnicima drugih plemena, koriste duvaljke sa strelama čije vrhove premazuju izuzetno jakim kurare otrovom. Ovi lovci su jedinstveni po tome što koriste majmunsku vilicu u kojoj nose glinu i njom premazuju delove strele da obezbede bolji balans. Takođe ih obavijaju vlaknima kapok drveta što pospešuje kompresiju u duvaljki i obezbeđuje veći domet.

Čedomorstvo nije greh

Žene brinu o deci i idu u ribolov, bave se sakupljanjem plodova kao i zemljoradnjom. Gaje kukuruz i manioku, grmoliku biljku čiji koren sadrži velike količine skroba i posle kuvanja ili prženja je kao krompir. Pripadnicima ovog plemena čedomorstvo nije greh. Oni usmrćuju novorođenčad sa nekim fizičkim nedostatkom, najčešće rascepom nepca što je, inače, česta pojava u indijanskoj populaciji na prostoru Amazonije, a žrtvuju čak i stariju decu. Žena na čelu manjeg i miroljubicog dela plemena je naredila da usmrte njenu kćerku koja se razbolela od malarije, strepeći za živote ostalih saplemenika.

Pripadnici plemena Korubo žive u velikim zajedničkim kolibama koje zbog vlage i čestih kiša grade od kore drveta i prekrivaju lišćem. Najčešće jedu ribu, meso majmuna, divlje svinje i njima slične životinje pekari, kao i voće, manioku i kukuruz. Imaju svetkovine, ali se ne zna kojim povodom, u kojima učestvuju samo ratnici i igraju u centru naselja.

Pripadnike ovog plemena nazivaju i “caceteiros” što je jedan francuski novinar sa portugalskog, kažu pogrešno, preveo kao “oni koji lome glave”. A možda i nije pogrešio, jer je nekoliko funkcionera brazilske vladine fondacije došlo u kontakt sa već pomenutom ženom. Ona je pristala da im omogući susret sa ostalim saplemenicima, ali kad je do njega došlo, iznenada je promenila mišljenje i dopustila ratnicima da napadnu došljaka.

Ta grupa od oko dvadesetak pripadnika plemena se, ne zna se kada, odvojila od agresivne većine na čijem je čelu izuzetno surov ratnik. On o svemu odlučuje pa i o tome da iznegavaju bilo kakav kontakt sa nepoznatim ljudima. Broj pripadnika ove grupe, na osnovu izviđanja avionom, procenjuje se na nekoliko stotina. Oni su u neprestanom sukobu sa okolnim plemenima koja pokušavaju da im otmu deo teritorije i usmrćuju sve koji zalutaju na prostor pod njihovom kontrolom. To se dogodilo trojici brazilskih drvoseča koji su 2000. godine slučajno prolazili njihovom teritorijom.

Specifičan ribolov

Na granici između Brazila i Venecuele živi pleme Janomani što na njihovom jeziku znači – ljudi. Prepostavlja se da ih ima više od trideset hiljada, ali broj stalno varira, jer na prostoru gde žive, bez obzira na rizik, upadaju kopači zlata i nekoliko puta se u poslednjih dvadesetak godina dogodilo da su ih zarazili gripom ili boginjama što je desetkovalo populaciju. Ipak, njihov opstanak za sada ne dolazi u pitanje jer žive duboko u šumi i podalje od velikih reka čijim tokovima dolazi civilizacija. Zbog toga su donedavno živeli gotovo u potpunoj izolaciji i zadržali svoju kulturu i identitet koje su mnogi Indijanci Amazona izgubili.

Za ovo pleme je karakteristično da poseduju izuzetno bogato iskustvo u korišćenju biljaka. Za kuvanje, lečenje, izgradnju prebivališta, pravljenje pribora za domaćinstvo i alata koriste više od 500 biljaka. Jedna od namirnica u ishrani je riba koju love na specifičan način. Skuvaju devet sorti vinove loze, sipaju u od pruća napravljenu korpu, spuste je u vodu i posle izvesnog vremena im preostaje da pokupe ribu koja pluta po površini. Jer, tečnost koju ispušta skuvano lišće vezuje kiseonik tako da se ribe ošamute i isplivaju na površnu.

Ovo autohtono pleme sačinjavaju četiri grupe od kojih svaka ima poseban dijalekat. S obzirom na brojnost i potrebu za velikom količnom hrane, muškarci iz svih grupe zaduženi su da krče gusto rastinje u džungli, bilo da ga seku ili pale, i obezbede prostor na kojem žene gaje banane i manioku, papaju kao i različite vrste kukuruza, slatki krompir i šećernu trsku. Osim toga obaraju stabla palme, ostavljaju ih na zemlji i tako stvaraju uslove da se tu razviju larve mnogih insekata koje im služe kao hrana. A kad se prostor “isposti”, menjaju lokaciju.

Poligamija bez ljubomore

Za lov su zaduženi muškarci, a po lovinu odlaze na udaljena mesta tako da su odsutni i do sedam dana. Žene se po pravilu brinu o deci, gaje baštenske kulture, sakupljaju plodove i larve, bave se ribolovom… Postoji i ustaljeni dnevni raspored – ujutro muškarci kreću u lov, a grupa žena i male dece idu u potragu za termitima i larvama koje prže i jedu. Ostale žene seku vreže loze od kojih pletu korpe, sakupljaju plodove manioke, melju ih i peku kolače, idu u ribolov…

Svi žitelji jednog sela, obično ih ima od 50 do 150, žive u zajedničkoj kući koja je u kružnog oblika sa otvorenim krovom u centru što je zemaljska verzija prebivališta njihovih bogova na nebu. Grade ih od onoga što nađu u džungli – debala i lišća, ali zbog čestih kiša, jakih vetrova i pogubnog delovanja insekata przo propadaju tako da moraju da grade nove svakih godinu do dve. Kada broj žitelja sela premaši 150, dele se na manja, osim u ratnim uslovima kada u jednom selu živi i više od 300 indijanaca. Iako su sela autonomna u mirnodopskim uslovima intenzivno sarađuju i međusobno trguju.
Poligamne veze među pripadnicima ovog plemena su česte. Roditelji kćerku mogu da obećaju nekom ratniku, ali ona ne može da stupi u intimne odnose pre prve menstruacije. Devojke najčešće ulaze u vezu sa rođacima, braćom od ujaka ili tetke. Nasilje i zlostavljanje u vezama je vrlo često, međutim, devojke koje ne žele to da trpe mogu da se vrate u svoju porodicu. Starija žena u poligamnoj zajednici ima privilegije u odnosu na mlađe, a kad više ne može da rađa, može da izabere mladu ženu da je zameni. Muž, međutim, ne sme da favorizuje nijednu od žena da ne bi izazvao ljubomoru. Iako Janomani deluju miroljubivo, žestoki su ratnici. Najčešće se sukobljavaju sa žiteljima drugih sela ili plemena, radi preotimanja žena.

Karlo Kubiček

Foto Shutterstock

antrfile

I prehlada pogubna

Pripadnici ovih plemena dosadašnjim načinom života nisu stekli imunitet za brojne bolesti, pa je kontakt sa ljudima iz civilizacije za njih najčešće poguban. O tome svedoči i podatak da je infekcija banalnom prehladom ili gripom, koja je za nas uobičajena i lako se leči, za njih smrtonosna.