Naslovna Životinje Kinologija MRVICA SVAKODNEVNA SREĆA

MRVICA SVAKODNEVNA SREĆA

974
0
PODELI

MILICA DABOVIĆ, KAPITENKA ZLATNE SRPSKE KOŠARKAŠKE REPREZENTACIJE, PONOSNA NA SVOG MINI JORKŠIRSKOG TERIJERA

Za mrvu ljubavi svi smo rođeni, kaže stara dobra pesma. Možda je upravo zato Mrvica iz naše priče, mini jorkširski terijer, toliko voljena i zrači nemerljivom količinom pozitivne energije. Retko kad ovaj primerak pseće minijature podseti na nestašni karakter svoje rase, pa je spopadne lajanje na zvezde. I to na – košarkaške, sestre Dabović, Milicu i Anu.

Preslatko četvoronožno džepno pakovanje, mezimče je poznate košarkaške porodice Dabović, ali, pre svega, preokupacija je Milice, kapitena zlatne ženske košarkaške reprezentacije. Miličina sitnica koja život znači.

– Mrvicu sam dobila na poklon pre tri i po godine, imala je tada samo četiri meseca. To mi je bio jedan od najlepših dana u životu. Bila sam presrećna, ali nisam imala mnogo vremena za radost, morala sam da joj obezbedim sve neophodne uslove i da je polako učim da stekne osnovne životne navike – počinje priču ponosna gazdarica.

Verni pratilac

Bila je to, dakle, ljubav na prvi pogled i, naravno, obostrana.

– Odmah sam je zavolela, mada sam još bila ranjiva zbog gubitka našeg prethodnog ljubimca, staforda Boe, koji je uginuo sa 14 godina. Teško smo to podneli, isplakali smo se svi kod kuće, i to pošteno. Ali, Boa je živeo kod mojih roditelja u Herceg Novom, a Mrvica je kod mene, u Beogradu, i moj verni pratilac u inostranstvu, što je novo u mom životu. I zadovoljstvo i obaveza. Neverovatno je kako se čovek veže za kućnog ljubimca. Doživljava ga kao člana porodice – sa ushićenjem priča Milica.

Naša košarkaška diva se sa neskrivenom nežnošću seća trenutka kada je Mrvica postala njena cimerka.

– Uvek se raznežim kad pomislim kako je izgledala kada je bila beba, teška samo pola kilograma. Glavica joj se gubila u mojoj šaci. Tad sam živela u Beogradu, igrala sam u Partizanu, pored redovnih obaveza, treninga i ostalog, morala sam da organizujem naš zajednički život. Učila sam je samo osnovnim stvarima, gde da vrši nuždu, gde da spava i slično. Ne dresiram je, ne opterećujem je ničim, neka uživa u životu. Noću ima pelenicu i mirne smo. Veoma je pametna, sve razume, a neke stvari je i sama otkrila. Bilo je i sitnih problema, na početku je grizla i jela zidove, ali je ubrzo shvatila da ima i ukusnije hrane – smeška se Milica, dok sa ljubavlju priča o Mrvici.

Zahvaljujući posvećenoj gazdarici, Mrvica je postala prava princeza.

– Napravila sam joj malo carstvo, kućicu, „kupatilo“, korpe za spavanje, torbe za nošenje, zimsku i letnju, koju manje voli, jer je steže, smeta joj zbog vrućine.

Milica je devojka osobenog stila, pa logično, ni Mrvica ne zaostaje.

– Ima svakakvu garderobicu, stalno dobija poklončiće, majice, prsluke, jakne, ogrlice, ima svašta.. Baš je šik – smeje se Milica.

Na gazdaricu…

Kažu, kakav gazda – takav pas, međutim, za Mrvicu bi na prvi pogled moglo da se kaže da je izuzetak, a u stvari, ona otkriva drugu stranu Miličine temperamentne i nestašne ličnosti, blagu i emotivnu.

– Ova rasa ima izražen temperament, prznice su i znaju da budu nevaljale, ali Mrvica je „izrod“, prava je dobrica. Zalaje retko, samo kada se baš ukaže potreba, ima različite melodije laveža za svaku priliku, pa odmah znam šta je muči. Neverovatna je!

A u nekim slučajevima, doduše, samo u igri, pokušava da se pretvori u ljutu zverku…

– Ovako mala ide na vučjake, želi da se igra s njima, na gazdaricu se „metnula“ – uz širok osmeh će Milica, a nama promiču slike njenih hrabrih prodora kroz reket, među najbolje svetske centre.

Međutim, odvažnost druželjubivih, malih stvorova nosi i rizik.

– Kornjača ju je ujela za jezik, ali srećom, sve je prošlo bez većih posledica. To je kornjača moje drugarice Stele, kod koje ostavljam Mrvicu kada sam na dužem putu. Stela ima i psa i mačke, s kojima Mrvica obožava da se igra i dobro se snalazi u tim „duelima“, jer su fizički egal. U tom lepom društvu je uživala dok sam bila na EP u Mađarskoj. Inače, kada nemam kome da je ostavim, ostaje sama kod kuće i po dan i po, ostavim joj hranu i vodicu i bude sve u redu. Prvi put kad sam je ostavila, plašila sam se da neće preživeti. Joj, kako smo se obe radovale kad sam se vratila kući!

Strah od kupanja

Kako Milica ističe, razdvajaju se samo kad moraju.

– Mrvica svuda ide sa mnom, u prodavnicu, u restorane i kafiće, u koje izlazim samo preko dana. Volim da šetam satima, čitam knjige, gledam filmove i u svemu tome mi pravi društvo.

Verno kučence svuda prati voljenu gazdaricu. U stvari, skoro svuda, jer od nečega opasno zazire.

– Ne podnosi vrućinu, a nažalost, ne voli ni vodu, kupanje uopšte. Kad smo na moru, na plaži, zaleti se za mnom, ali je ubrzo obeshrabri vreo pesak. A tek kad vidi more, to je već panika. Samo ustukne i beži pod suncobran, sakrije se ispod ležaljke i uplašeno proviruje.

Možda je ova priča mogla da se zove Milica i Mrvica, podsećajući na bajku „Ivica i Marica“, u kojoj su mrvice hleba služile da pokažu put. Nema sumnje, naša trofejna košarkašica i njeno kućno i „mobilno“ ljubimče znaju pravi smer. Dobroćudno psetance je putokaz, jer zna da nanjuši stazu koja vodi ka sreći i uspehu.

– Mrvica je moja svakodnevna sreća, stalno me usrećuje – potvrđuje Milica Dabović, zlatna srpska košarkašica.

U Lionu banula na trening

Kako to već biva, anegdota ima pregršt, ali Milica je izabrala samo jednu.

– U Lionu, na treningu ekipe čiji sam trenutno član, ostavila sam Mrvicu u torbi, u svlačionici, ali neko je ostavio vrata otvorena. Ona je osetila moj miris i banula nasred terena, za vreme zagrevanja i razgibavanja ekipe. Bilo mi je užasno neprijatno, znate kako je na treninzima kod Marine Maljković, tišina, gvozdena disciplina… Kad ono, odjednom, lavež odjekuje salom i Mrvica izbezumljeno trči kod mene. Izvinjavala sam se dugo celoj ekipi, govorila kako mi je žao i da se neće ponoviti. Na sreću, nisam dobila ni ozbiljnije Marinine kritike… – uz neizbežan osmeh priča Milica.

Mladoženja Đole kaparisan

S obzirom na to da je Mrvica već „velika devojka“, nameće se kao logično i pitanje parenja.

– O, da, našli smo mladoženju – spremno odgovara Milica.

– Ista je rasa, zove se Đole i živi u Novom Beogradu. Samo nikako da se Mrvici pogodi teranje kada je u Beogradu. Sada smo u Francuskoj, pa ćemo videti za praznike, ili na leto, kada dođemo kući. Za sada je takva situacija, pa Mrvica i Đole, u međuvremenu, mogu da vode ljubav, kako se nekad govorilo, samo „preko žice“. U stvari, preko interneta – smeje se Milica i ne krije veliku sreću što i njen dečko, Simon, obožava Mrvicu i svesrdno se brine o njoj.

Miličina „ljubomora“ i ljubav

Slatko Milično kučence, Mrvica, „teška“ je 1.800 grama, što dovoljno govori o njenim gabaritima.

– Nedavno sam u Istanbulu videla da jedna gospođa šeta psa iste rase kao mrvica, samo manje. Bila sam pomalo ljubomorna zbog toga, ali samo nakratko. Mrvicu najviše volim i ne bih je menjala ni za šta – iskrena je Milica Dabović.

Nina Spasojević