Naslovna Ekologija MODERAN ŽIVOT U PROŠLOSTI

MODERAN ŽIVOT U PROŠLOSTI

1250
0
PODELI

 MNOGE “ZASTARELE” VRSTE LJUDSKIH NASEOBINA U 21. VEKU MOGU DA BUDU IDEALNA MESTA ZA STANOVANJE

 

 

 

 

Življenje, obitavanje, stanovanje… reči su koje se uglavnom koriste za opisivanje bitisanja u objektima pod imenom stanovi, kuće, apartmani… Svi navedeni sinonimi opisuju jedan pojam, dom koji može da ima mnogo oblika i veličina, ali svakome stvara utisak ušuškanosti i bezbednosti.

Ljudska vrsta stvarala je sebi domove pre nego što je i postala civilizovana. Iz zemunica i pećina čovek je prešao u izdržljivija i postojanija zdanja, što ne znači da u 21. veku ljudi i dalje ne žive u drugačijim prebivalištima. Ne računajući posebne slučajeve kao što su svemirske stanice i slične ispostave na ekstremnim lokalitetima, čovek nastanjuje sve vrste terena pod najrazličitijim uslovima.

U prethodnim brojevima naše revije pokazali smo kako je ne samo izvodljivo, već i prilično popularno živeti pod zemljom ili na drvetu. Osim svih prednosti moderne gradnje i arhitekture, pojedini domovi se i dan-danas koriste kao i pre nekoliko hiljada godina.

Iglo, vigvam, tipi

Verovatno najpoznatiji tip kuće je iglo, ako se ne misli na novije konstrukcije od betona, metala i stakla. Ledena kupola usred snežnog bespuća deluje mistično, ali njena mogućnost da odbije nalete surove zime nije nikakva misterija. Treba napomenuti da postoje privremene i dugotrajne vrste igloa, a sama reč iglu na jeziku Inuit znači bilo kakva kuća. Pojedina plemena koriste masti i kožu kita za izolaciju, dok ostala to uopšte ne praktikuju. Bez izolacije, spoljašna temperatura od minus 45 stepeni Celzijusa može da se podigne na 16, samo zahvaljujući telesnoj toploti.

Ko je čuo za iglo, teško da ne zna za vigvam. Šator popularizovan u besmrtnim delima Karla Maja i bezbrojnim potonjim “kaubojcima”, tipična je kuća većine starih severnoameričkih kultura. Za razliku od igloa, vigvam se danas koristi samo u ceremonijalne svrhe. Kružna konstrukcija idealna je za izdržavanje svih vremenskih uslova. Na stub koji se nalazi u centru nabacuje se materijal krovne konstrukcije, koji zavisi od područja, pa tako krov može biti od trave, tkanine, životinjskih koža…

Interesantno je da na drugom kraju sveta, u Somaliji, lokalno stanovništvo koristi sličnu kontstrukciju pri izgradnji kuća, koje se tamo nazivaju akal i uglavnom su prekrivene prostirkama od trave.

Druga, takođe veoma poznata vrsta šatora severnoameričkih Indijanaca je tipi. Na prvi pogled, ne razlikuje se od vigvama, međutim, natkriva se životinjskim kožama, koje se pri vrhu razmaknu kako bi se ostavio prostor za prolaženje dima. Štiti i od vrućina i mraza, ali i od padavina, i može se vrlo lako i brzo sklopiti ako se ukaže potreba. Kod nekih plemena, bio je običaj da se

“zidovi” tipija iscrtavaju, kako bi se opisala neka bitka ili važniji događaj u plemenu. Danas su još uvek u upotrebi, ali većinom, kao i vigvami, služe u ceremonijalne svrhe.

 

Jurta i lavu

Jedna od najpoznatijih nomadskih kultura na svetu ima i svoj šator. Mongolska jurta je poznata Evropljanima još od stare Grčke, a i dan-danas je čest prizor u modernoj Mongoliji. Sama reč jurt označava trag koji je ovaj šator ostavio na tlu, a u proširenom značenju može da bude i domovina, rod. Ponekad se upotrebljava i mongolska reč za kuću – ger. Jurte su obložene vunom, ali kako u njihovoj postojbini nema drvene građe, koja se koristi za izradu poda, u stara vremena lokalno stanovništvo je moralo da ide u druge oblasti da trguje. Nekoliko stubova jurte drži krovnu konstrukciju za koju su vezani užadima. Kao i tipi, i jurta je predviđena da se brzo sklopi i rasklopi i prenosi na kamilama ili jakovima. Njeno postavljanje traje oko dva sata. U SAD je popularna i tzv. “pacifička jurta”, koja je kombinacija ovog šatora i temelja “obične” kuće.

 

Ponovo smo na severu, gde narod Sami ima svoju varijantu “šator – kuće”. Lavu je privremeno stanište, slične konstrukcije kao tipi, ali više ide u širinu nego u visinu i otporniji je na jake vetrove koji duvaju na krajnjem severu Skandinavije. Brzo sklapanje i otpornost je bilo naročito pogodno za ovaj narod koji je u stara vremena pratio krda irvasa. Lavu može da bude i veoma veliki, jer su čitave familije nekada stanovale na ovaj način. U skorije vreme, konkretno pred sam kraj Drugog svetskog rata, Nemci su, povlačeći se kroz Norvešku, spaljivali sve za sobom, tako da je lokalno stanovništvo bilo prinuđeno da živi u lavuima u periodu nakon rata. Lavu ima veliki istorijski i kulturološki značaj za Sami, a moderni skandinavski kamperi “pozajmljuju” ovu konstrukciju kada su u divljini.

Internet obiluje uputstvima za izgradnju bilo kojeg od ovih šatora, tako da sledeće kampovanje može da bude i svojevrstan put kroz istoriju.

Gliptodonova školjka

Zna se da pojedine vrste puževa i neke životinje imaju kućicu, ali je doskoro bilo potpuno nepoznato da su u davna vremena i ljudi pronalazili zaklon na sličan način.

Naime, gliptodon, preistorijski rođak armadilja, bio je gigantski oklopnik, kako kažu naučnici, veličine popularne Folksvagenove bube. Postoje dokazi da su ovu životinju lovili u Južnoj Americi, jer je njegova školjka korišćena kao zaklon. Pretpostavlja se da gliptodon iščezao pre oko 10.000 godina, na kraju poslednjeg Ledenog doba.

M. Milosavljević