Naslovna Fenomeni MISTERIJA ŽIVOG PESKA

MISTERIJA ŽIVOG PESKA

2546
0
PODELI

JEDINSTVENA I ZASTRAŠUJUĆA PRIRODNA POJAVA, SPECIFIČNA PO TOME ŠTO NASTAJE ISPOD SKRIVENIH “PENUŠAVIH IZVORA”

 

Ponekad je veoma kratak put koji avanturisti, ali i sasvim obični ljudi, treba da pređu ukoliko požele da se nađu u Holivudu. Korak ili dva – i zaljubljenik u prirodu, u trenutku nesmotrenosti, začas može da se nađe u rupi od žitke mase, poznatijoj kao živi pesak, uronjen do pojasa ili, ne daj bože, do nosa.

Utešna je i neizostavna činjenica, za koju se svi hvataju kao “davljenici za slamku” je da su malobrojna mesta u prirodi na kojima se stvara ovaj fenomen, jer su za njegovu pojavu važni preduslovi postanka, u čemu najveću ulogu imaju podzemne vode, propusnost tla, količina padavina i mnogi drugi.

Uslovi “oživljavanja”

Živi pesak zapravo je običan prirodan materijal koji, kad se zasiti vodom, gubi kompaktnost i oslonac, te poprima osobine tečnosti. I glina može da “oživi”, a bare, ritovi i močvare “domaćini” su živog blata. Objašnjenje životnosti ovih prirodnih smesa je u načinu na koji voda, koja teče kroz pesak, glinu i druge materijale, podiže i razdvaja njihova sitna zrna.

U suvom ili vlažnom pesku, njegove sitne čestice tesno su spojene, ali je situacija sa živim peskom takva da nevidljivi vodeni oblačići drže peščana zrna na maloj udaljenosti, pa je ono što naizgled deluje kao čvrsta površina u stvari gusta smesa vode i peska, odnosno tečni pesak.

Većina površina ispod kojih se krije živi pesak obično leži na vodi ili, kako se kaže, penušavom izvoru. Voda teži da izbije naviše, ali je spušta pesak koji “oživi” kad se pritisak tečnosti ispod njega izjednači s njegovom težinom ili postane viši. Budući da su peščana zrnca obavijena tankim vodenim opnama, između njih se gubi kontakt i prestaje trenje.

Živi pesak može da se vidi na mestima gde istovremeno ima i ovog materijala i vode – u koritima potoka, na obalama okeana, rečnim ušćima, u prerijama, na planinama, aluvijalnim ravnima, u brdima sa mnogo krečnjačkih pećina bogatih podzemnim izvorima, u močvarama i barama, mestima sa prirodnim izvorima vode… Ali, može da bude sakriven ispod lišća ili sasušene pokorice od blata, pa i na svakom mestu na kojem se očekuje voda ispod nivoa tla. Živog peska nekada je bilo u Panonskoj nizini, ali njegovo nastajanje danas sprečava bujna vegetacija.

Živi pesak navodno ne vuče na dno jače nego bilo koje jezero i bolje održava predmet ili osobu na površini nego voda. Smesa peska i vode gušća je od ljudskog tela, pa ono ne može da potone. Čovek će uglavnom plutati na površini živog peska, osim ako nije natovaren pomoćnim alatkama, slojevima odeće i sličnim. Objekat koji upadne u živi pesak tone samo do nivoa do kojeg se njegova težina izjednačava s masom mešavine peska i vode na tom mestu, a potom počinje da pluta, zahvaljujući sili potiska. Čovek obično potone do nivoa struka, eventualno ramena, u zavisnosti od svoje težine i tereta koji nosi. Žrtve živog peska gotovo se nikad ne udave zbog potonuća celim telom, već što ne izađu dovoljno brzo, pa ih “dokrajče” prirodne sile kao što su niske temperature, plima ili gladne životinje.

Strpljenje za izbavljenje

Ukoliko se desi da neko u prirodi nabasa na živi pesak i “uglibi” se, uz poštovanje određenih pravila ponašanja koja zahtevaju smirenost i strpljenje, može uspešno da se izbavi. Osnovno pravilo podrazumeva odsustvo trzanja, bacanja i sličnih fizičkih senzacija koje će, uz mlataranje rukama i nogama, živi pesak učiniti još žitkijim i vodenastijim, što će izazvati dublje potonuće.

Prvi korak za uspešno izvlačenje iz živog peska ili blata je naginjanje tela unazad, što znači da i gornji deo tela treba uroniti u smesu i time rasporediti težinu na šire područje. Tako će onaj ko je upao lakše da “pluta”.

Spas iz živog peska ili kaljuge postiže se – plivanjem leđnim stilom. Isprva treba polako razmaknuti pesak oko nogu i lagano ih dizati ka površini. Kad se donji ekstremiteti i torzo poravnaju s površinom smese, treba zaplivati unatrag, praveći zaveslaje, uz oprez da se ruke preduboko ne umoče, jer bi to značilo vraćanje na početak.

Poteškoće koje se javljaju pri izvlačenju iz kaljuge zavise od načina nastanka živog peska ili blata koji tzv. efektom usisavanja mogu davljenika da “vraćaju nazad”. U tom slučaju, kad se stigne do ivice kaljuge, treba se uhvatiti za deblji sloj trave, neki štap ili izuti cipele, ali bez naglih trzaja.

Postoji i još jedna vrsta živog peska koja je, kako se tvrdi, mnogo strašnija od “običnog” živog, jer se u njega tone veoma brzo i celim telom. Utešno u vezi sa suvim živim peskom, kako je nazvana ova pojava je da nije zabeležen u prirodi (što ne znači da ne postoji) i da ga je moguće videti samo u naučnim laboratorijima.

Suvi živi pesak formira se kad zrnca ovog materijala stvore nestabilnu strukturu koja jedva podržava vlastitu težinu. Pesak se u laboratoriji izlaže jakim vazdušnim strujanjima i na veštački način se stvara suva forma živog peska. Nije isključeno da se na isti način stvara i u prirodi – na mestima na kojima vetar postepeno gomila naslage peska. Hipotetički, pustinjski vetrovi u svakom trenutku mogu da formiraju naslage suvog živog peska na ivicama dina.

 

Plitka rupa

Ispod površine živog peska ne krije se rupa bez dna. Potvrđeno je da je većina takvih “ponora” duboka od nekoliko centimetara do metra.

B. P.