Naslovna Životinje Egzotika LAŽNA KRIVICA MORSKE GRDOSIJE

LAŽNA KRIVICA MORSKE GRDOSIJE

1568
0
PODELI

 

 

 

Ajkule opasnije u fikciji

 

Prepuna plaža kupača u jeku sezone, svi žele da se što pre dokopaju vode i osveže, ali jedno peraje se preteći kreće kroz vodu prema obali, i uskoro nastaje haos – neko je napadnut, krv se širi kroz vodu, a ljudi u panici beže što dalje od obale. Ova scena je toliko puta viđena, da je odavno postala kliše.

Koliko god se Stiven Spilberg potrudio da njegov klasik „Ajkula“ (u originalu „Čeljusti“) iz 1975. bude što uverljiviji, delimično je „kriv“ za zablude koje vladaju o najpoznatijoj morskoj grabljivici.

Film je popularizovao veliku belu ajkulu do te mere da kada se ajkula spomene u bilo kom kontekstu, automatski se pomisli na „holivudsku zvezdu“. Premda ona najčešće napada ljude, samo je jedna od oko 500 vrsta koje nastanjuju mora i okeane širom planete. Pored velike bele, ljude najčešće napadaju bik-ajkula, tigar-ajkula, čekić-ajkula i braon ajkula, mada se za oko još deset vrsta zna kako imaju običaj da nasrnu na čoveka.

Napad u ovom kontekstu podrazumeva neisprovociranu reakciju ajkule, i takvih slučajeva je u svetu od 1945. do 2014. zabeleženo ukupno 2.899, od čega sa smrtnim ishodom 548! U 2012. godini, širom planete bilo je 80 potvrđenih napada ajkula na ljude, od čega sedam sa smrtnim ishodom. Malo je poznato i da napad velike bele ajkule preživi i do 70 odsto ljudi, jer posle prvog ugriza životinja shvati da čovek nije hrana za nju, a jedini razlog napada je taj što čovek u vodi pokretima podseća ajkulu na foku. Premda ove cifre nisu beznačajne, daleko su od brojke koja bi opravdala mitove koji kruže oko ajkule i toga da „lovi“ Homo sapiensa. Poređenja radi, čovek ubije oko 100 miliona ajkula godišnje – svaku petnaestu.

 

Moć preživljavanja

Love se prevashodno zbog mesa, ulja, hrskavice i peraja, koja se ponekad seku dok je životinja još živa, a koriste se za pripremanje drevnog specijaliteta, veoma popularnog na Dalekom istoku – supe od ajkulinih peraja. Velika bela ajkula izuzeta je od lova, jer pored toga što uopšte nije lako izaći na kraj sa njom, njeno meso sadrži visok procenat žive i nije pogodno za ljudsku ishranu.

Evolucija je od ovih zastrašujućih riba napravila gotovo savršene grabljivice, i to veoma davno. Ajkule su svoj evolutivni proces završile pre oko 450 miliona godina, što ih čini starijim od insekata, sisara, pa čak i dinosaurusa, koji su se prvi put pojavili pre oko 230 miliona godina. Interesantno je i da su ajkule stupile na scenu „samo“ 130 miliona godina nakon pojave prvih višećelijskih organizama, što je relativno brz razvoj po merilima nastajanja vrste. Međutim, to ne znači da se kasnije nisu razvijale i nove vrste – čekić-ajkula je najmlađa i stara je između 50 i 35 miiona godina.

Možda je, ipak, najfascinantnija činjenica da su ajkule kao vrsta uspele da prežive svih pet masovnih izumiranja koja su se dogodila u prošlosti. Najpogubniji bio je događaj od pre 251 miliona godina, kada je 95 odsto živog sveta nestalo sa lica Zemlje. Masovno izumiranje usledi nakon katastrofalnog događaja kao što je pad meteora ili asteroida, masivna vulkanska erupcija ili veoma snažan zemljotres. Svi ovi događaju razvili su neke neverovatne sposobnosti kod ajkula: u stanju su da čuju kroz vodu skoro do 300 metara, mogu da osete kap krvi u količini vode koja ispunjava olimpijski bazen, a velika bela godišnje u proseku pojede oko 11 tona hrane, ali nakon obilnijeg obroka, može da živi bez jela čitava tri meseca!

 

Opasnost – čovek

Ajkule su sve ovo preživele, razvile se u gotovo savršene ubice, i dočekale da im preti delimično istrebljenje od naizgled daleko manje opasne životinje – čoveka. Najugroženije su kit-ajkula, manta i velika čekić-ajkula. Osim lova, njihovoj ugroženosti velikim delom doprinosi zagađenje staništa. Kako to istraživači i zaštitari koji se bave problemom ugroženosti ajkula umeju da kažu u polušali, ajkula ima veoma loš PR – i dalje su neka verovanja veoma prisutna, koja su apsolutno netačna. Čak ni najozloglašenija velika bela ajkula uopšte nije bela, već je „obojena“ u nekoliko nijansi sive. Dok god ove zablude budu vladale, biće teško stati na put istrebljenju. Međutim, ovo sve ne znači da su ajkule bezopasne, ali su daleko od filmskih monstruma čiji je jedina svrha da kupačima upropaste dan. Sa druge strane, dešava se i da ajkule u zatočeništvu mogu da razviju veoma prisan odnos sa svojim čuvarima i hraniocima. Ajkula nam nije neprijatelj, a sujeverje nije validan izgovor u 21. veku, da se nastavi sa lovom i uništavanjem jedne od najstarijih životinja na svetu.

Morsko čudovište nije iz bajke

Jedan „ostatak“ iz prošlosti i dalje zbunjuje naučnike, i uteruje strah u kosti laicima. Megalodon (Carcharocles megalodon), odnosno Veliki zub, nastanjivao je svetske okeane od pre 16 do pre 2,5 miliona godina. U poređenju s Megalodonom, velika bela ajkula deluje sićušno. Praistorijski gigant dostizao je dužinu od 18 metara, i bio težak oko 48 tona, što odgovara težini 16 odraslih mužjaka afričkog slona!

Fosilni ostaci govore u prilog tome da je nastanjivao celu planetu, ali su naučnici i dalje podeljeni oko mišljenja šta je dovelo do njegovog nestanka. Neki pretpostavljaju da su uzrok tome klimatske promene, drugi tvrde da je nestalo hrane, a treći misle da je pojava kitova kao konkurencije uslovila nestanak ovog morskog giganta. Ima i onih koji misle da Megalodon nije iščezao, već se samo pritajio, ali ta tema verovatno više odgovara Holivudu nego nauci.

  • M. Milosavljević

 

 

PODELI
Prethodni članakRAST PASA I ISHRANA
Sledeći članakSRPSKI GONIČ