Naslovna Ekologija PREDSEDNICA SRPSKE ASOCIJACIJE RECIKLERA O VELIKOM POTENCIJALU KOJI NIJE PREPOZNAT

PREDSEDNICA SRPSKE ASOCIJACIJE RECIKLERA O VELIKOM POTENCIJALU KOJI NIJE PREPOZNAT

2060
0
PODELI

Reciklaža čeka stimulaciju

 

– Većina građana naše zemlje na pitanje da li Srbija ima razvijenu reciklažnu industriju odgovorila bi negativno. Nedostatak razvijenih sistema za odvojeno sakupljanje otpada – prepoznatljivih šarenih kanti za otpad, kao i javnih kampanja usmerenih na podizanje svesti građana o značaju reciklaže u zaštiti životne sredine, sugeriše da reciklaža još nije razvijena privredna grana u Srbiji. Međutim, istina je nešto drugačija.

Ovim rečima Kristina Cvejanov, predsednica Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada objašnjava situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja kad je reč o industriji reciklaže:

– Reciklažna industrija je nakon 2009. godine, kada je usvojen set zelenih zakona kojim se uređuje oblast upravljanja otpadom i generalno zaštite životne sredine, doživela značajnu ekspanziju. Prema podacima Agencije za životnu sredinu, do sada je izdato više od 600 dozvola za tretman otpada, a prema podacima udruženja koja zastupaju interese reciklažne industrije, 30 najvećih fabrika za reciklažu zapošljava direktno oko 2.000 radnika, dok je broj indirektno angažovanih u njihovoj sakupljačkoj mreži prema nekim procenama i do 10 puta veći – kaže Kristina Cvejanov.

 

Eko taksa

Zakon o upravljanju otpadom je definisao i uredio dve glavne oblasti u reciklaži otpada – reciklažu ambalažnog otpada i reciklažu posebnih tokova otpada u koje spadaju gume, električni i elektronski otpad, baterije, akumulatori. Osnovna razlika između ovih tokova je ta, kako kaže naša sagovornica, što je reciklaža ambalažnog otpada sama po sebi tržišno isplativa, pa nije neophodno da država subvencioniše sam proces prerade otpada. U posebnim tokovima otpada, bilo zbog nedovoljno isplativog kranjeg proizvoda reciklaže kao što je u slučaju reciklaže guma, bilo zbog potrebe da se plate troškovi zbrinjavanja opasnih komponenti izdvojenih iz otpada (EE otpad, rasvetna tela, akumulatori), zakonom je predviđeno da država reciklerima isplaćuje naknade za tretman ovog otpada.

– Da bi obezbedila ne samo razvoj reciklažne industrije, već i celokupnog sistema upravljanja otpadom, Srbija je 2009. godine primenila načelo “zagađivač plaća” u svom zakonodavstvu, čime su pravni subjekti koji na tržište Srbije plasiraju ambalažu ili proizvode koji nakon svoje upotrebe postaju otpad dužni da finansiraju deo troškova sakupljanja i ponovnog iskorišćenja ovog otpada – objašnjava predsednica Srpske asocijacije reciklera.

– Pojednostavljeno rečeno, privreda je dužna da plati eko taksu za proizvode koje postaju otpad. Sredstva od naplate eko takse za posebne tokove otpada slivaju se u budžet Republike Srbije, dok je to nekada išlo u Fond za životnu sredinu, koji je ukinut 2012. godine. Privredni subjekti koji plasiraju proizvode upakovane u papirnu, plastičnu, metalnu ili staklenu ambalažu, svoju obavezu u najvećem procentu ispunjavaju kroz operatere sistema upravljanja ambalažnim otpadom, kojih u Srbiji ima čak šest – ističe naša sagovornica. – Uloga operatera je da ovaj novac usmerava na finansiranje razvoja sistema upravljanja ambalažnim otpadom, odnosno u infrastrukturu za sakupljanje otpada i time doprinesu ispunjenju nacionalnih ciljeva za reciklažu – dodaje ona.

Primena ove regulative u oba toka u praksi je naišla na brojne probleme, te su recikleri formirali dva udruženja kako bi kroz njih uticali na državu da unapredi sistem i obezbedi stimulativne uslove za rad industrije reciklaže. Udruženje reciklera Srbije fokusirano je na rešavanje problema reciklera posebnih tokova otpada, koji od gašenja Fonda za životnu sredinu imaju problem naplate naknade za prerađen otpad, što im po zakonu pripada, a koja se isplaćuje od strane države i sa po godinu dana zakašnjenja. Takođe, obim naplate eko takse je izuzetno nizak i čini tek 30 odsto – od finansijskih sredstava koje bi država mogla da naplati od “zagađivača” ukoliko bi obezbedila bolju primenu zakona, odnosno bolju kontrolu sistema i strožiju kaznenu politiku prema privredi koja ne ispunjava zakonom propisane obaveze.

 

Stari papir

– U ovakvim uslovima recikleri posebnih tokova otpada otežano rade, nemaju mogućnosti da investiraju u razvoj svoje sakupljačke mreže i imaju ozbiljnih problema da obezbede predvidivo poslovanje – nastavlja Kristina Cvejanov. – Sa druge strane, recikleri ambalažnog otpada formirali su u maju 2015. godine Srpsku asocijaciju reciklera ambalažnog otpada, kako bi svojim angažmanom doprineli unapređenju postojećeg sistema sa krajnjim ciljem da se poveća obim sakupljanja ambalažnog otpada na teritoriji Srbije. Ono što većina građana ne zna jeste da Srbija ima kapacitete u reciklaži starog papira i PET (plastičnih) boca dovoljne da se zbrine sav otpad koji se plasira na tržište Srbije – ističe naša sagovornica.

– Industrija proizvodnje papira doživela je svoj razvoj još nakon Drugog svetskog rata, a u poslednjih nekoliko godina od kad su privatizovane od strane Kappa Star grupe, Fabrika kartona Umka i Fabrika hartije Beograd su kompletan proizvodni proces unapredili u pravcu korišćenja otpadnog papira i kartona kao jedine sirovine, čime su dale ogroman doprinos zaštiti eko sistema i očuvanju šumskih resursa u Srbiji. Takođe, investirale su u podizanje kapaciteta prerade, koji danas iznosi čak 200.000 tona starog papira godišnje – kaže Kristina Cvejanov.

 

 

Umanjiti štetu

Kako dalje kaže naša sagovornica, apsurdno je da u ovom trenutku popunjenost kapaciteta reciklera ambalažnog otpada sirovinom sa domaćeg tržišta iznosi samo 50 odsto, a da se i dalje 95 odsto otpada odlaže na deponije, i to uglavnom nesanitarne. Dodatni problem predstavlja što se neprerađen otpad – papir, staklo, plastika izvozi u susedne zemlje, te su naši recikleri prinuđeni da uvoze otpad iz inostranstva po znatno višim cenama da bi obezbedili kontinuirani proces proizvodnje. Recikleri ambalažnog otpada u susednim zemljama kao što su Hrvatska i Mađarska imaju mnogo veću podršku države, uključujući i finansijske stimulacije, pa su u mogućnosti da na našem tržištu otvaraju svoje kćerke firme i nude konkurentnije cene od domaćih reciklera.

– Iz svih gore navedenih razloga još pre godinu i po smo pokrenuli inicijativu da se unapredi postojeća zakonska regulativa i time podstakne razvoj sakupljanja, obezbedi podrška domaćoj reciklažnoj industriji i bolja kontrola kako tokova novca od eko takse, tako i čitavog sistema upravljanja ambalažnim otpadom – kaže Kristina Cvejanov. – Iako nadležno Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine potpuno deli naše mišljenje, nažalost, naša inicijativa još uvek nije došla na dnevni red, jer prednost imaju oblasti koje za razliku od ambalaže nisu usaglašene sa Direktivama Evropske unije. S obzirom na to da recikleri imaju dobru komunikaciju sa Ministarstvom i intenzivno sarađuju u operativnim poslovima izdavanja različitih tipova dozvola, nama je potpuno jasno, koji obim poslova izvršava resorno ministarstvo, i da zbog nedovoljnih kapaciteta ne može da izdrži sve izazove koje pred državu Srbiju postavlja priprema za otvaranje Poglavlja 27 o životnoj sredini. Inače izuzetno zahtevno poglavlje, ne samo što traži velika finansijska ulaganja u životnu sredinu, već i veliki angažman na usaglašavanju domaćeg i zakonodavstva  Evropske unije – dodaje ona.

Recikleri smatraju da je neophodno da Srbija napokon dobije zasebno Ministarstvo životne sredine i da se značajno unaprede njegovi kapaciteti. Postojeće stanje je, prema mišljenju Kristine Cvejanov, neodrživo i odraz je nedostatka političke volje da se Srbija konačno okrene primeni koncepta cirkularne ekonomije, koju je Evropska unija prepoznala kao osnovnu smernicu svog privrednog razvoja. Za razliku od linearne ekonomije koja podrazumeva koncept “uzmi, proizvedi, odbaci”, cirkularna ekonomija poštuje kruženje materija u prirodi i nastoji da ga primeni u ekonomiji.

 

Cirkularna ekonomija

– Pojednostavljeno rečeno, cilj cirkularne ekonomije je da smanji štetu koju čovek čini prirodi i obezbedi da sve ono što nastaje kao potencijalno štetan proizvod, odnosno rezultat privrednog procesa, transformiše i iskoristi u korisne svrhe – nastavlja predsednica Asocijacije reciklera. – Cirkularna ekonomija otpad definiše kao sirovinu kojoj se mora naći primena, kako isti ne bi završio kao zagađivač u prirodi. Ovaj koncept nije samo značajan sa ekološkog aspekta, već i ekonomskih i socijalnog, jer omogućava razvoj privrede , ekonomski napedak i otvaranje novih radnih mesta – ističe naša sagovornica.

Ona dalje kaže da, u postojećim uslovima, javna komunalna preduzeća nisu dovoljno motivisana da ulažu u odvojeno sakupljanje otpada. Sredstva potrebna da se u lokalnim zajednicama podigne efikasan sistem nisu mala, komunalna preduzeća su generalno u lošoj ekonomskoj situaciji, a lokalne samouprave nisu prepoznale svoju obavezu da ulažu u izgradnju kapaciteta za sakupljanje otpada za reciklažu. Kako u Srbiji ne postoji eko taksa za odlaganje otpada na deponije, još uvek je komunalnim preduzećima najjeftinije da sav sakupljen otpad odlože na lokalne deponije. Takođe, iako država Srbija ima usvojene ciljeve za ponovno iskorišćenje i reciklažu otpada , oni nisu spušteni na nivo lokalnih samouprava, te još uvek ima opština u kojima se ni jedan kilogram otpada ne odvoji za reciklažu. Veliki broj neformalnih sakupljača koji preživljavaju od sakupljanja otpada iz komunalnih kontejnera takođe su prepreka za unapređenje sistema. Komunalna preduzeća ne žele da ulažu novac u namenske kontejnere za reciklažu, jer će sakupljači pokupiti reciklabilni otpad, a njih ostaviti bez prihoda od prodaje sirovina. Srpska asocijacija reciklera ambalažnog otpada zagovara inkluziju neformalnih sakupljača u legalne tokove sakupljanja otpada, ali da bi se to postiglo potrebno je obezbediti multisektorski pristup rešavanju ovog problema.

– Reciklaža kao privredna grana ima ogroman potencijal, ona ne samo da obezbeđuje zdraviju i čistiju budućnost za našu decu, već može omogućiti i značajan privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Ali bez podrške države, lokalnih samouprava i samih građana, nije moguće obezbediti njen dalji razvoj – zaključuje Kristina Cvejanov.

Članice

Fabrike za reciklažu PET boca Greentech iz Novog Sada, Alwag iz Gajdobre, Pro Pet iz Zrenjanina i Jugoplastic iz Merošine izgrađene su u poslednjih 11 godina, a zajedno mogu da prerade 30.000 tona otpadnog PET. Najveći deo količina koje pomenute fabrike prerade dolazi iz privatnog sektora: trgovina, privrede, privatnih sakupljačkih firmi koje pored ostalog otkupljuju otpad od fizičkih lica. Najveći problem u ovom sistemu predstavlja nerazvijeno sakupljanje u komunalnom sektoru, pa količina recikliranog otpada sakupljenog od strane javnih komunalnih preduzeća, ne prelazi 15 odsto u odnosu na ukupan prerađen otpad od strane gore navedenih reciklera.  Kada je u pitanju staklena ambalaža, koja se reciklira u Srpskoj fabrici za reciklažu iz Grejača, ovaj procenat je drastično niži.

 

Značaj

Reciklaža je jedan od ključnih faktora u primeni koncepta cirkularne ekonomije i samim tim je njen značaj neprocenjiv. Ali, ne treba zaboraviti da svaka industrija, pa i reciklaža, da bi bila održiva mora biti i profitabilna. – Moj odgovor na pitanje da li je danas u Srbiji reciklaža profitabilan biznis bi bio – jedva. – kaže Kristina Cvejanov. – To “jedva” treba da oslika kako se recikleri u oba toka otpada, sa više ili manje uspeha, još uvek bore da prežive na tržištu Srbije. Fabrike koje imamo su poluprazne, a opstanak pojedinih zavisi od uvoza ili dobre volje čuvara državnog trezora, koji kao da finansiranje ne samo reciklaže, već i životne sredine u celini doživljavaju kao nepotreban teret. Iz tog razloga država Srbija mora da posveti više pažnje razvijanju sistema odgovornog upravljanja otpadom, kako bi obezbedila istovremeno sirovinu za razvoj svoje reciklažne industrije i smanjila zagađenje u životnoj sredini. Kada je ambalažni otpad u pitanju najveći izazov je omogućiti građanima da se uključe u sistem primarne selekcije otpada i razviti za to potrebnu infrastrukturu.

Miša Milosavljević