Naslovna Fenomeni KANONADA IZ SVEMIRA

KANONADA IZ SVEMIRA

303
0
PODELI

 

 

NEOBIČNE PRIRODNE POJAVE KOJE I DANAS ZBUNJUJU I OBIČNE LJUDE I NAUČNIKE

 

Od kad je Zemlja postala na udaru je različitih kosmičkih tela! Prema procenama NASA svakog dana iz svemira na planetu padne više od 100 tona materijala ali, pre svega zbog postojanja atmosfere kao zaštitonog omotača, većina kosmičkih “projektila” sagori, padne u obliku prašine i ne ostavlja posledice. Ipak, o zemljino tlo, po proceni naučnika američke Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije, svakih 2.000 godina udari meteoroit koji ostavi trag na tlu. Najčešći “nebeski ožiljak” na Zemlji je u obliku kratera. Na površini Planete je evidentirano oko 120 kratera nastalih udarom meteora a njihovi prečnici su po pravilu stotine puta veći od meteoritovog. Jer, zbog velike brzine “projektila” i siline udara oslobađa se ogromna energija, mnogostruko veća od najmoćnijih nuklearnih bombi. Udarni talasi stvaraju pritisak od nekoliko miliona atmosfera, dok je temperatura u epicentru viša od 15.000 stepeni C! U takvim uslovima pri udaru dolazi do eksplozije koja nosi ostatke meteorita i okolnih stena stotine kilometara unaokolo.

Prolazak meteora kroz atmosferu, što ostavlja na nebu svetlosni trag a ponekad ga prati neprijatan tutnjeći zvuk, bio je odvajkada misterija za žitelje zemlje. Najčešće se ta prirodna pojava objašnjavala kao predznak prirodnih katastrofa ili ratova. Rimski pesnik Vergilije je smatrao da “zvede padalice” najavljuju jake vetrove, dok je filozof i književnik Seneka tvrdio da je to predznak bure na moru. Često se, takođe, mislilo da svetleći tragovi na nebu ukazuju da nebeskim prostranstvom leti zmaj ili da zvezde beže od njega, da je neko umro i da njegove zvezde više nema na nebu, kao i da na mestu na koje padne zvezda ima zlata. Na našim prostorima je najpoznatije verovanje da, kad se vidi “zvezda padalica”, treba pomisliti želju koja će sigurno biti ispunjena.

Prečnik 300 kilometara

Na prostoru Južne Afrike, oko 120 kilometara jugozapadno od Johanesburga nalazi se krater Vredefort nastao od udara meteora za koji se, na osnovu satelitskih snimaka, utvrdilo da je imao prečnik između 250 i 300 kilometara i da ga čine tri koncentična kruga. U međuvremenu je erozija učinila svoje tako da konture kratera nisu jasno vidljive ali deformisane stene i promena strukture zemljišta u poređenju sa okolinom ukazuju da je na tom prostoru došlo do najvećeg oslobađanja energije u istoriji Plenete. Geolozi pretpostavljaju da je ovaj krater nastao pre dve milijarde godina a da je prečnik meteorita koji je tada udario o Zemlju bio oko deset kilometara. Eksplozija izavana udarom imala je snagu hiljadu megatona što je 70 kubnih kilometara čvrstih stena pretvorilo u prah i pepeo. Kao razlog zbog čega je relativno mali meteorit napravio tako veliki krater naučnici objašnjavaju činjenicom da je njegova brzina bila izuzetno velika i da je iznosila oko 20 kilometara u sekundi.

Od 2005. godine je ovaj krater pod zaštitom UNESCO jer je reč o drugom najstarijem krateru na Zemlji. Stariji, ali sa prečnikom od 16 kilometara je Suavjarvi u ruskoj Kareliji za koji se procenjuje da je nastao pre 2400 miliona godina.

Nešto manjeg prečnika, oko 250 kilometara, i star oko 1850 miliona godina je krater Sadberi u kanadskoj državi Ontario. Procenjuje se da je prečnik meteorita koji je udario o tlo bio oko 7,5 kilometara i da je došlo do izuzetno jake eksplozije koja je komade stena razbacala na udaljenost i do 800 kilometara. Enormno visoka temperatura promenila je i strukturu zemljišta tako da je basen Sadberi jedan od najbogatijih rudnih nalazišta zlata, nikla, bakra, paladijuma i platine u svetu. Da nije izuzetno hladne klime na zemljištu oko kratera obogaćenom mineralima mogle bi da se gaje brojne biljke.

“Ubica” dinosaurusa?

Krater Čiksulub nalazi se na poluostrvu Jukatan u Meksiku a nastao je posle udara velikog meteorita za koji se veruje da je pogodio Zemlju pre oko 66 miliona godina. Krater ima prečnik od 180 kilometara što ga čini po veličini trećim u svetu i proteže se na kopnu i u moru. Maksimalna dubina ovog kratera je oko 20 kilometara tako da se pretpostavlja da ga je stvorila eksplozija snage od 100 hiljada megatona. Poređenja radi “car bomba” sa najmoćnijim termonuklearnim punjem na svetu ima samo deset procenata snage udara ovog metorita koji je 200 hiljada kubnih kilometara stene bacio u vazduh a povratni temperaturni talas je uništio ogromne šumske površine. S obzirom na to da Jukatan obiluje sumporom ekplozija je podigla u vazduh milijarde tona ovog nemetala i drugih supstanci što je onemogućilo sunčevim zracida da dopru do Zemlje. To je, smatraju stručnjaci, u periodu koji je usledio izazvalo efekat “nuklearne zime”. Globalna temperatura je snižena blizu tačke smrzavanja vode pa ima naučnika koji tvrde da je to bio razlog nestanka sa lica zemlje dinosaurusa kao i pedeset procenata tada postojećih životinjskih vrsta. Naučnici, takođe, ističu da je pad ovog meteorita izazvao zemljotrese, cunamije i vulkanske erupcije…

U centralnom delu kanadskog Kvebeka nalazi se prstenasti krater Manikugan čiji je prečnik, tvrde naučnici, svojeveremeno bio 100 kilometara ali je zbog delovanja uglavnom ledničke erozije sada oko 70. Pretpostavlja se da je nastao pre oko 215 miliona godina posle udara meteorita čiji je prečnik bio oko 5 kilometara. Veruje se da je ovaj krater jedna od posledica meteorske kiše koja je pala na Zemlju jer su u isto vreme nastali Obolonski krater u Ukrajini, “Crveno krilo” u Severnoj Dakoti, Sveti Martin u kanadskoj oblasti Manitoba… A, možda je reč o jednom meteoridu koji se posle udara o atmosferu raspao i zasuo planetu!

Grafit pretvoren u dijamante

Meteoriti nisu zaobišli ni Australiju! U prilog tome podatak da je na jugu ovog kontinenta Akraman krater za koji stručnjaci za tu oblast pretpostavljaju da je nastao pre 590 miliona godina. Meteor prečnika 4 kilometra, smatraju oni, udario je brzinom od 25 kilometara u sekundi i eksplodirao snagom od 5.200 gigatona, što je jednako jačini nuklearnog arsenala u svetu. Pretpostavlja se da je vetar prouzrokovan povratnim toplotnim udarom imao snagu od 357 metara u sekundi što je jačina koja može da sravni sa zemljom i najsigurnije oblakodere na svetu. S obzirom na to da je taj deo Australije bio prekriven plitkim morem iz epicentra je eksplozija stotinama kilometra unaokolo rasula stene na kojima su fosili primitivnih mekušaca i insekata. Sada je u tom krateru, čije je ivice u međuvremenu “nagrizla” erozija, plitko slano jezero koje odudara od bezvodnog okruženja.

Na severu Sibira je Popigaj krater čiji je prečnik oko 100 kilometara. U njemu čak i žive ljudi! Tridesetak kilometara od centra nalazi se istoimeno selo sa oko 340 žitelja. Za ovaj krater je, na osnovu podataka iz višegodišnjih istraživanja, utvrđeno da ga je stvorio meteorit prečnika od 5 do 8 kilometara koji je pao na područje Evroazije pre 37 miliona godina. Osim toga i da je većina grafita u ovoj oblasti, zbog visoke temperature i ogromnog pritiska, pretvorena u dijamante.

 

Meteor, meteorit, meteorid

Pojam meteor (od grčke reči meteoron – “vazdušna pojava”) koristi se za svetlosni trag koji ostavlja kosmički materijal različite veličine i strukture dok prolazi i sagoreva u atmosferi a u narodu je poznat kao “zvezda padalica”. Taj trag ostavlja komad međuplanetarne materije koji se naziva meteroid dok se termin meteroit koristi za metereode koji “prežive” prolazak kroz atmosferu i padnu na površinu zemlje ili u okean.

Do sada najveći meteorit pronađen je u Namibiji. Težak je 60 tona i sastoji se od 84 procenata gvožđa. Pretpostavlja se da je pao pre oko 80.000 godina a otkriven je 1920. godine. S obzirom na to da su ga kradljivci često posećivali i odlamali delove 1955. je proglašen nacionalnim dobrom koje se pomno čuva ali je u međuvremenu “olakšan” za 6 tona.

U Argentini su pronađeni meteoriti “El Čako” težak 37 tona kao i “Gancedo”, sedam tona lakši. Slične težine su i meteoriti sa Grenlanda (31 tona), “Bakurbito” iz Meksika (oko 20 tona), “Mbasi” (16 tona), Vilamet pronađen u američkoj državi Oregon (15,5 tona)…

Karlo Kubiček