Naslovna Fenomeni KAD LAVA POKULJA

KAD LAVA POKULJA

178
0
PODELI

Pojave tokom kojih se za nekoliko minuta iz nedara zemlje, uz potmulu tutnjavu, izlije ogromna količina vrele lava, na sve strane pršti kamenje i pepeo, a ka nebu krene gust dim, odvajkada su ostavljale upečatljiv utisak na posmatrače. Razorna snaga erupcije vulkana, koja je po pravilu menjala pejzaž do neprepoznatljivosti, u drevna vremena najčešće se objašnjavala delovanjem viših sila.

Stari Grci smatrali su da u vulkanu boravi Hefest, bog vatre i kovačke veštine, sin Zevsa i Here, i da u dubini zemlje sa kiklopima kuje ocu munje i gromove i oružje izuzetne snaga i moći, između ostalih i za Ahila. Slično ulogu u rimskoj mitologiji imao je sin Jupitera i Junone – bog Vezuv. Smatrali su ga ukrotiteljem ognja ili “onog koji topi”, ali su ga i poštovali kao zaštitnika od požara. S obzirom na to da je živeo u krateru planine Etne na Siciliji, iz kojeg je s vremena na vreme izlazila vrela lava, sve ovakve prirodne pojave dobile su naziv – vulkan.

U ime ljubavi

I u drugim delovima sveta vulkane prate legende. Za Popokatepetl u Meksiku vezuje se priča da je u davna vremena vladar Asteka imao izuzetno lepu kći Icaksivatl. Ona je bila zaljubljena u mladića Popokatepetla ali on nije bio plemenitog roda, pa njihova veza nije mogla da se kruniše brakom. S obzirom na to da je vladar već bio star i nemoćan, okolni narodi su želeli to da iskoriste i napali su Asteke. Zbog toga je vladar pozvao sve mladiće i obećao ruku kćeri onome ko bude najhrabriji u odbrani zemlje. Već u prvim borbama, Popokatepetl je pokazao toliku hrabrost da niko nije mogao da ga nadmaši, pa su ljubomorni konkurenti proneli vest da je poginuo. Kad je to Icaksivatl čula, razbolela se i od tuge i ubrzo umrla. Po povratku iz rata, Popokatepetl je princezino telo sahranio na vrhu brda izvan grada i popeo se na obližnju planinu sa bakljom u ruci da osvetljava grob voljene devojke. U međuvremenu, bogovi su devojčin grob prekrili snegom, pa je tako nastala planina Icaksivatl, a na vrhu planine, nazvane po Popokatepetlu, i posle mladićeve smrti gori vatra.

Na drugom kraju sveta, na Havajima, žitelji s kolena na koleno prenose priču o boginji vulkana Pele koja, kako se smatra, živi u vulkanu Kilauea na Velikom ostrvu. Ona je, prema legendi, jedna od šest kćeri i sedam sinova boginje zemlje i tvorca neba i poznata po izuzetnoj snazi, neobuzdanoj strasti, ljubomori i samovolji.

Legenda kaže da je Pele jednom prilikom primetila momka muževnog izgleda i odlučila da se uda za njega. Pretvorila se u prelepu devojku i prišla mu dok je radio u polju. Učinila je sve što je bilo u njenoj moći da ga zavede, međutim, on je ostao ravnodušan. Pitala se šta je razlog tome, ali kad je jedna devojka donela mladiću ručak u polje i na njegovom licu je zasijao osmeh pun ljubavi, sve joj je bilo jasno. Besna zbog neuspeha, mladića je pretvorila u drvo. Devojka je molila Pele da isto uradi s njom, ne bi li ostala uz onog koga voli, ali boginja vulkana nije uslišila njenu molbu. Devojka je tako gorko plakala da su se bogovi Havaja, inače braća i sestre Pele, sažalili i pretvorili je u divan cvet na drvetu u koje je Pele pretvorila momka. Povređena i besna, da bi naudila braći i sestrama, Pele je napravila još nekoliko vulkana, a i dan-danas, kad se seti tog događaja, besno udara nogama po dnu kratera u kojem živi i izaziva erupcije.

Rekorder iz Indonezije

Na ostrvu Sumbavi u indonežanskom arhipelagu 1815. godine dogodila se jedna od najvećih erupcija vulkana zabeleženih u istoriji. Pretpostavlja se da je pre toga vulkan Tambora oko hiljadu godina mirovao, a onda je “eksplodirao” u aprilu, pre nešto više od dva veka. Planinu je prekrila tečna lava, vatreni jezici “lizali” su visoko u nebo, a kamenje je zasipalo okolinu. Osim toga, dim je dosezao visinu veću od 43 kilometra, pepeo je zasipao mesta udaljena i 500 km, a količina izbačenog materijala bila je oko 160 kubnih kilometara. Tokom erupcije stvoren je krater prečnika 7 km i dubine oko kilometar. Visina planine se snizila za trećinu, rastinje je uništeno… U ovoj katastrofi je, procenjuje se, što direktno što indirektno (od cunamija, trovanja gasovima i gladi izazvanom uništavanjem useva) stradalo oko 90.000 ljudi. Erupcija je takođe izazvala globalne klimatske promene poznate kao “vulkanska zima” čije su posledice osetili čak i žitelji Europe i Severne Amerike.

Po proceni vulkanologa, najjača erupcija u 20. veku dogodila se juna 1912. godine na Aljaski pri čemu je formirana tvorevina od magmatskih stena Novarupta. Erupcija je izbila na mestu oko 4 km udaljenom od kratera već postojeće vulkanske planine Katmai. Trajala je 60 sati i tom prilikom je iz nedara zemlje na površinu i u atmosferu izbačeno između 13 i 15 kubnih kilometara magme i pepela. Ta ogromna količina metarijala i velika oslobođena energija uticali su da se obližnji krater Katmai uruši, a da se ma tom prostoru formira tvorevina od ohlađene magme prečnika oko 2 kilometra sa kraterom širokim 360 m i visokim 90 metara koju nazivaju Novarupta. Pritom je eksplozija bila toliko jaka da su je čuli žitelji gradova udeljenih stotinama kilometara od vulkana.

Oblak dima i pepela posle ove erupcije dostizao je visinu od 32 kilometra, zaklonio je sunce i tri dana je u okolini bila mrkla noć. Nekoliko dana potom su vulkansku prašinu u vazduhu i miris sumporastog aerosola osetili žitelji udaljenih država Viskonsina i Virdžinije. A posle dve sedmice stigli su i do Kalifornije, kao i do Evrope i severnih delova Afrike.

Srećna okolnost je što ova erupcija vulkana nije odnela ljudseke žrtve, jer su lokalni stanovnici, uglavnom ribari, na prve potrese zemlje koji su nagoveštavali erupciju napustili domove.

Utiču i na klimu

Posle gotovo 600 godina mirovanja, u junu 1991. godine proradio je vulkan Mont Pinatubo na Filipinima. Ovu erupciju stručnjaci procenjuju kao drugu po jačini u 20. veku. Vulkan je izbacio 10 kubnih kilometara pepela sa sumporom i oko 20 miliona kubnih metara ugljen-dioksida. Pepeo koji je iz kratera kuljao u nebo dostigao je visinu od 35 km, a naslage pepela na tlu u proseku su bile visoke oko 12 m u blizini vulkana. “Tepih” pepela debljine oko 5 cm prekrio je površinu od oko 4.000 kvadratnih kilometara i prostirao se na delovima Filipina, Indonezije, Vijetnama, Kambodže i Malezije. Dodatne probleme prouzrokovao je tajfun koji je doneo smrtonosnu mešavinu pepela i kiše u oblastima u okolini vulkana. Posledice ove erupcije, međutim, nisu se ograničile samo na lokalno područje, već su uticale na vreme širom sveta. Ogromne količine čestica iz vulkana stvorile su oblak koji je vetar digao u stratosferu gde su u dodiru sa vodom nastale kapljice aerosola. One su reflektovale sunčevu svetlost tako da je došlo do zahlađenja na celoj planeti. Naučnici su procenili da je ono od 1991. do 1993. godine bilo oko 1,5 stepeni Celzijusa. Osim toga, aerosol stvoren posle erupcije uticao je da se smanji gustina ozonskog omotača na srednjim visinama dok je ozonska rupa nad Antarktikom dosegla rekordnu veličinu. Iako su stručnjaci ovu erupciju predvideli, pa je usledila evakuacija desetak hiljada ljudi, više od 350 je poginulo od bujica i klizišta koje su izazvali erupcija i tajfun, a više od 200.000 je ostalo bez krova nad glavom.

Početkom 20. veka, na drugoj strani planete, u Gvatemali, dogodila se tek nešto slabija erupcija vulkana Sveta Marija. Krajem oktobra 1902. g. prvo se čula zaglušujuća buka, a potom je usledila serija erupcije koja je na osnovu svedočenja onih koji su to doživeli trajala 20 sati. Nad okolinom se nadvio dim koji je zaklonio sunce, dok je na zemlju padalo kamenje i pepeo. Naslage debljine metra prekrile su okolinu u prečiniku od 30 km, a na površini od 270 hiljada kvadratnih kilometara unaokolo bilo je tragova pepela. Oblak dima dopirao je do visine od oko tridesetak kilometara. Na osnovu toga procenjuje se da je iz kratera erupcija izbacila oko 9 kubnih kilometara materijala i postojeći krater na planini Sveta Marija proširen je za pola kvadratnih kilometara. Ova erupcija je odnela više od 5.000 života, a od kasnijih posledica stradalo je još nekoliko hiljada ljudi.

Vatreni prsten

Naučnici tvrde da je na planeti 500 aktivnih vulkana. Polovina se nalazi na području Tihog okeana, pa se zbog toga ovaj pojas, koji obuhvata Filipine, Havaje, Polineziju, Marijanska i druga ostrva, naziva vatreni prsten. Aktivni su i vulkani u Srednjoj i Južnoj Americi – u Meksiku i Gvatemali, kao i u Andima (Peru, Bolivija i južni delovi Čilea). Poznata vulkanska područja su i na Islandu, Azorskim ostrvima, na Novom Zelandu i južnim delovima Italije – Vezuv kod Napulja, Etna na Siciliji i Stromboli u Tirenskom moru.

Na pitanje da li mogu da se pojave novi vulkani, stručnjaci potvrdno odgovaraju. Jer, kažu, naša planeta se nije u potpunosti ohladila i uvek postoji mogućnost da na nekom od geološki kritičnih mesta pokulja lava iz središta zemlje.

Karlo Kubiček