Naslovna Fenomeni GOROSTASI MEĐU VODOPADIMA

GOROSTASI MEĐU VODOPADIMA

1342
0
PODELI

Malo je onih koji nisu čuli za Nijagarine vodopade na granici Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, ili za Viktorijine na reci Zambezi, između Zambije i Zimbabvea u Africi… Ima, međutim, i onih vodopada koji nisu toliko poznati široj javnosti, ali po mnogo čemu privlače pažnju.

Među njima je i Endželov u Venecueli, inače najviši na svetu, jer se voda reke Čurin, iz sliva Orinoka, sa Đavolje planine u dolinu sunovraćuje sa gotovo neverovatne visine od 979 metara. S obzirom na to da je vodopad često u oblacima ili magli, ali i zbog izuzetne visine koju čovekovo čulo vida nije u stanju da obuhvati, utisak o ovom prirodnom fenomenu najbolje može da se stekne iz ptičje perspektive – ako se nadleće avionom. Oni koji su to doživeli ističu da iz vazduha rečica Čurin izgleda kao tanka bela linija koja se približava litici, a onda se prekida, nestaje u bezdanu, a voda se pretvara u sitne kapi koje se u dolini gube u moru zelene džungle.

Visinski rekorderi

Tokom kišnog perioda, rečicu Čurin čini nekoliko manjih tokova koji se spajaju u jedan i obezbeđuju protok od 300 kubnih metara vode u sekundi. U slučaju da duva jak vetar, a to se često događa, Endželov vodopad se pretvara u oblak vodenih kapljica koji se kao magla spušta u dolinu. Tim uslovima prilagodili su se i pripadnici indijanskog plemena koji žive podno vodopada. Oni kolibe pokrivaju vešto upletenim lišćem tako da kroz njih ne može da prođe ni kap vode. Oni od pamtiveka ovaj prirodni fenomen nazivaju, kad se prevede sa njihovog jezika, “vodopad u najdubljem mestu”.

Španski istraživač Ernesto Sančez de la Kruz bio je prvi koji je davne 1910. godine otkrio i opisao ovaj vodopad. Zbog lepote i monumentalnosti od koje zastaje dah nazvao ga je “skok anđela”. Ali, po onoj narodnoj “nije kome je rečeno, nego kome je suđeno”, slava koju donosi otkriće pripala je američkom pilotu avanturisti Džejmsu Krofordu, poznatijem kao Džimi Endžel. On je ovaj vodopad, tragajući za zlatonosnom rekom u prašumama Venecuele, nadleteo 1933. godine. Pri ponovnom pokušaju da do njega dođe, četiri godine kasnije, letilica se pokvarila. Sa suprugom i prijateljima Endžel je morao prinudno da se spusti u džunglu i tek posle jedanaest dana natčovečanskih napora uspeli su da se domognu civilizacije. Od toga je Endžel napravio dobar posao, prodao priču i doprineo da vodopad postane širom sveta poznat po njemu i nosi njegovo ime. I posle smrti 1956. godine, pričalo se da mu je poslednja želja bila da se njegov pepeo razveje nad vodopadom. To su uradili njegova supruga, sinovi i prijatelj koji je pilotirao avionom. Po povratku su pričali da je vodopad bio u toliko gustim oblacima i magli da su jedva videli prst pred okom. A kada im se učinilo da ispunjenje pokojnikove želje postaje nemoguća misija, odjednom se razvedrilo pa su uspeli da je usliše. “Imali smo utisak da je i vodopad želeo da prihvati Džemsa i da se složio sa njegovom poslednjom željom”, pričao je pilot po povratku u Ameriku. Ovo je, bez sumnje primamljiva priča, posebno za američke turiste koji skupo plaćaju da iz vazduha vide ovaj prirodni fenomen u džungli Venecuele. Bili su toliko ubedljivi da čak ni pokušaj bivšeg predsedika Venecuele Uga Čaveza da vrati originalno ime ovom vodopadu nije uspeo.
Samo nešto niži vodopad od Endželovog je na reci Tugela u Južnoafričkoj republici. Na tom mestu se voda istoimene reke obrušava sa 948 metara, što ovaj vodopad po visini svrstava na drugo mesto u svetu. Od izvora reke do vodopada je samo nekoliko kilimetara, voda je, kažu, kristalno čista i može da se pije.

Rečica Tugela, inače, ne obiluje vodom, široka je oko 15 metara i ima prosečan protok od samo 50 kubnih metara u sekundi tako da u jednom “skoku” ne može da dosegne podnožje. To mora da učini u nekoliko njih, pa vodopad čini pet kaskada od kojih je najveća ona od 411 metara. Kada je izuzetno hladno, gornja kaskada može čak i da se zaledi, a tokom letnjeg sušnog perioda količina vode je toliko mala da iz daljine ne moženi čak ni da se vidi. Mogu da se primete samo brojne duge nastale prelamanjem sunčevih zraka kroz maglu od raspršenih kapljica vode. Česta promena izgleda ovog vodopada najverovatnije je uticala da ga lokalno stanovnštvo, u prevodu sa zulu jezika, naziva “zapanjujući” ili “iznenadni”.

Poglavičina žrtva

U prašumama Južne Amerike, na reci Potaro u Gvajani, nalazi se vodopad Kaieteur. Njime u sekundi protutnji 663 kubnih metara vode i surva se sa 226 metara što je pet puta veća visina od Nijagarinih i oko dva i po puta od Viktorijinih vodopada. Interesantno je da je reka Potaro, nekoliko kilometara pre vodopada, široka manje od stotinak metara i da sporo teče, a onda naglo dobija i na brzini i snazi. Pre samog vodopada dostiže širinu od 113 m i dubinu od 4 do 5 metara, što ovaj vodopad po snazi čini jednim od najmoćnijih na svetu.

 

Legenda kaže da je u davna vremena ovaj prostor naseljavalo pleme čiji se poglavica zvao Kaie. Njih je napalo mnogobrojnije i bolje naoružano pleme, pa je poglavica molio bogove da pomognu da se članovi plemena na neki način prebace preko reke i spasu. Oni su to odbijali, ali kad je Kaie rekao kako je spreman da se žrtvuje i da skoči sa vrha vodopada da bi spasio ostale, oni su pristali. To se i dogodilo, a s obzirom da se na jeziku tog plemena za skok govorilo “teur” vodopad je nazvan “skok Kaie” ili Kaieteur.

Prema drugoj legendi, svojevremeno su članovi jedne porodice brinuli o džangrizavom starcu koji nije voleo da se kupa. Da bi i njega i sebe spasili od infekcija izazvanih neodržavanjem higijene, svakog jutra bi ga bućnuli u reku. Jednom prilikom je matica bila toliko jaka da ga je povukla i on se survao niz vodopad. Njegovo telo nisu uspeli da nađu u dolini ispod vodopada, ali se samo nekoliko dana posle toga u reci, koja posle vodopada nastavlja da teče džunglom, pojavila glatka kamena ploča koja je, kako se smatra, starčev grob. Vodopad je na osnovu toga nazvan Kaietur, jer u prevodu sa lokalnog jezika može da znači i “pad starca”.

Za ovaj vodopad je karakteristično i to da reka Potaro teče po šest do osam metara debelom sloju peščara koji silina matice spira i tanji tako da se ivica s koje voda počinje da pada s vremena na vreme odroni. Polazeći od toga, naučnici procenjuju da se od nastanka vodopada do sada mesto sa kojeg voda pada “uvuklo” nekoliko kilometara u kopno. Zanimljivo je i da posle vodopada reka formira bazen širok 200 m i dug oko 100 metara koji je stalno u oblaku magle. Osim toga, njegova površina je zbog pada vode s velike visine i vetrova koji se pritom stvaraju stalno uzburkana, pa se stiče utisak da u okolini stalno duva uragan.

Kad Kongo podivlja

Među vodopade gorostase, kad je o protoku vode reč, svrstavaju se i oni koje nazivaju Inga i sastavni su deo Livingstonovih na reci Kongo u Africi. Posle jednog naglog zaokreta, ova moćna reka široka gotovo četiri kilometra i sa protokom vode od oko 1,3 miliona kubnih metara vode u sekundi oslobađa ogromnu snagu i na dužini od devet kilometara počinje da “divlja” preko ogromnih stena, stvarajući brzake i slapove od kojih zastaje dah. Najimpresivniji u nizu je onaj na kom se oko 900.000 kubnih metara vode u sekundi surva sa visine od 70 metara. Poređenja radi, Nijagarini vodopadi imaju protok od 85.000 kubnih metara vode u sekundi.
Kada je reč o vodopadu koji slovi za rekordera po protoku vode na Starom kontinentu, neprikosnoven je u prevodu sa lokalnog jezika “reka koja propada”) na reci Jekulsa u severoistočnom delu Islanda. Procenjuje se da se na tom mestu sa stene visoke 45 m i široke oko 100 metara svake sekunde “sunovrati” od 200 do 500 kubnih metara vode. Ta ogromna snaga, ističu očevici, može čak i da se oseti! U prilog tome ide i podatak da tlo oko vodopada stalno podrhtava. Koliko će ono da bude, zavisi pre svega od podzemnih vulkanskih aktivnosti, ali i od spoljašnje temperature. Jer, poznato je da se reka Jekulsa “hrani” vodom koja se otopi sa
glečera Vatnajokul, najvećeg u Evropi. Što je topljenje glečera veće, to je i reka bogatija vodom, a jače je i podrhtavanje tla oko vodopada.

Na to da je reč o vodi nastaloj topljenjem lednika, osim laboratorijskih analiza, ukazuje i njena mrka boja, nastala od čestica mulja koje su dospele u led erozivnim delovanjem glečera na stene. Osim toga, i naziv reke asocira na to, jer “jokul” u prevodu znači glečer. Bez obzira na to što je voda u Detifosu mutna i prljava, dok pada stvaraju se sitne vodene kapljice kroz koje se prelamaju sunčevi zraci i stvaraju bezbroj duga prelepih boja.

 

Podvodni moćniji od zemaljskih

Možda će nekom da zvuči neverovatno ali – postoje i podvodni vodopadi! Oni su po snazi čak i takvi da su u poređenju s njima ovi zemaljski mala šala. U prilog tome ide i podatak da između Grenlanda i Islanda oko pet miliona litara hladne vode svake sekunde “propada” i do tri i po kilometara kroz slojeve tople i stvara svojevrsan vodopad. Jer, objašnjavaju fizičari, molekuli hladne vode su sporiji od onih u toploj, što je čini gušćom, pa u slučaju da se morske struje različite temperature “nađu”, hladna je ta koja čini vodopad.

Podvodni vodopadi mogu da se vide i u Indijskom okeanu oko obala Mauricijusa! Istini za volju, reč je samo o optičkoj varci koja nastaje zbog peska i mulja koje okružuje ostrvo. Oni boje morsku vodu u svetlije i tamnije nijanse i stiče se utisak da jedna količina vode ponire dok druga stoji. A u stvari, talasi koji se odbijaju od kopna raspršuju pesak koji se sliva kao vodopad dok se talasi povlače ka pučini.

Karlo Kubiček

PODELI
Prethodni članakZELENI MOSTOVI ZA SPAS
Sledeći članakBRAZILSKI TERIJER