PALEONTOLOGIJA
REKONSTRUKCIJA ŽIVOG SVETA KOJI JE U PRADAVNA VREMENA ŽIVEO NA PROSTORU SRBIJE (6)
IZUMRLI SVET NA PROSTORU SRBIJE (6)
Savremena flora i fauna Srbije se zbog različitih tipova prirodnih staništa procenjuje kao raznovrsna i bogata. U prilog tome ide i podatak da na našim prostorima trenutno živi 74 procenata predstavnika evropskih vrsta ptica, 67 posto evropskih predstavnika sisara, 51 procenat riba, 49 gmizavaca i vodozemaca, oko 20 odsto flore… A kako je pre nekoliko stotina miliona godina izgledao živi svet na današnjem prostoru Srbije? Ima naučnika koji tvrde da je u nekim periodima davne prošlosti na prostoru na kojem je sada Srbija živelo više vrsta nego danas. To, međutim, nije i naučno dokazano, ali jeste da danas na planeti živi samo jedan procenat predstavnika ondašnjeg živog sveta.
Uz pomoć stručnjaka Prirodnjačkog muzeja u Beogradu pokušaćemo da “rekonstruišemo” živi svet davnih vremena na ovim prostorima i pobliže upoznamo neke od predstavnika izumrlih vrsta.
“Okupacija” cvetnica i trava
– Kad je reč o biljnom svetu u tercijaru, cvetnice gotovo u potpunosti okupiraju kopnena staništa – ističe dr Desa Đorđević Milutinović, muzejski savetnik paleobotaničar. – One naseljavaju sve klimatske pojaseve i predele na kojim bi malo koja druga biljka mogla da opstane. Za tercijarne ekosisteme takođe je izuzetno važna pojava trave. Mala, neugledna biljka o kojoj gotovo i ne razmišljamo, odigrala je neverovatno veliku ulogu u evoluciji živog sveta tercijara. Pojavljuje se prvi put u većoj količini pre 30 miliona godina i na zadivljijuće brz način naseljava ogromna ravničarska prostranstva koja su do tada bila nenaseljene, stenovite polupustinje. Trava formira stepe i savane, livade i pašnjake, proplanke i donji šumski sprat. Ona je od ogromnog značaja za svet koji nas okružuje. Zahvaljujući travi, nekada suvi polupustinjski predeli postaju izuzetno povoljni za život. U skladu sa prirodom evoluiraju i novi stanovnici novoformiranih ekosistema – kopitari i papkari, životinje sposobne da u trku pređu ogromna ravničarska prostranstva. Dok nije bilo trave, nije bilo ni ovih životinja.
Prema rečima naše sagovornice, u paleogenu, prvoj polovini tercijara, prostor na kojem se nalazi današnja Srbija bio je sistem ostrva u moru Tetisu. To je glavni razlog što iz ovog perioda postoji malo biljnih fosila. Pre tridesetak miliona godina, početkom neogena, desile su se velike promene na severnoj hemisferi. Tada se Afrika rotitirala i počela je da “gura“ ostrva među kojima je bio i prostor Balkana ka severu, to jest ka Paleoevropi. Od udara ovih ostrvskih masa u Paleoevropu postepeno su se uzdigli Alpi. U isto vreme, Indija koja se odvojila od Afrike jos u kredi, polako je “doplutala” do Azije i u sudaru s njom došlo je do uzdizanja Himalaja. Himalaji se i dalje uzdižu i ta orogeneza još nije završena. Uzdizanje ova dva ogromna planinska venca izazvalo je velike klimatske promene i zahlađenje pre oko 3 miliona godina, u kvartaru, što je na kraju rezultiralo pojavom Velikog ledenog doba na Severnoj hemisferi.
Stižu šljiva, jabuka i trešnja
Iako je krajem tercijara došlo do zahlađenja, to se na našim prostorima nije osetilo u velikoj meri. Stoga na našem području i nalazimo fosile biljaka kojima odgovara topla mediteranska klima, ali one danas više “ne stanuju ovde”. To su: eukaliptus, sekvoja, fikus, magnolija, cimet, hlebno drvo, palme, lovori… Uzdizanje Alpa koje je prouzrokovalo zahlađenje nije, međutim, pogodovalo suptropskim biljkama, ali su sa severa počele da pristižu biljke prilagođene nižim temperaturama. To su nama dobro poznate listopadne vrste: jasen, javor, breza, bukva, vrba, topola, trešnja, jabuka, šljiva, ruža, glog…
– U jednom trenutku, pre početka ledenog doba, prostor današnje Srbije bio je prekriven neobičnim šumama koje danas ne mogu da se nađu. Tada su zajedno rasle magnolije, javori, breze, fikusi, lovori, bukve, vrbe, hrastovi, palme, sekvoje, taksodijumi, borovi… Drugim rečima, na jednom mestu bile su biljke Mediterana i biljke današnje Šumadije – ističe dr Desa Dorđević Milutinović i dodaje da su tokom ledenog doba sekvoje izumrle u Evropi, ali su opstale u Severnoj Americi. Jer, tamo su mogle da se spuštaju daleko ka jugu. U Evropi se planinski lanci pružaju u smeru istok-zapad, pa mnoge biljne vrste nisu uspele da ih pređu u povlačenju ka toplijim krajevima. Isti slučaj je i sa tropskim močvarnim četinarima taksodijumom i gliptostrobusom koji i danas rastu u Kini i na Floridi, ali ne u Evropi.
Utočište na Balkanu
Na prostoru današnje Srbije u to vreme su ovi četinari sačinjavali ogromne šume. U prilog tome ide i podatak da je velika količina uglja iz Srbije, na primer kolubarski, nastala od njihovih ogromnih stabala. Potvrda tome je da u ovom uglju mogu da se nađu ugljenisane grane i stabla taksodijuma, gliptostrobusa ili sekvoja, kao i plodovi praistorijskih oraha koji izgledaju kao da su nedavno otpali.
Tokom Velikog ledenog doba bilo više perioda glacijacija i interglacijacija, to jest smenjivanja hladnih i toplih perioda. Svaki je trajao nekoliko hiljada godina. U pojedinim interglacijacijama bilo je čak toplije nego danas. Tokom glacijacija biljke su se povlačile sa severa na jug, to jest na Balkan. Prostor današnje Srbije je, drugim rečima, bio refugijum – sklonište za biljke, od nadiruće severne hladnoće i leda. Mnoge biljke koje su uspele da iz severne i centralne Evrope “pređu” planine, nalazile su utočište na Balkanu i tu su se “krile” hiljadama godina, a kad je nastupio period interglacijacije, odnosno otopljavanja, vraćale su se na sever. Danas njihovi preživeli potomci bukva, breza, vrba, javor, jasen, hrast.., naseljavaju veliki deo Evrope.
Neuništivi “izum”
Od pojave prvih cvetnica, pre oko 120 miliona godina, pa sve do danas, ova grupa biljaka je neuništiva. One su neverovatno prilagodljive i naselile su gotovo svaki kutak planete. “Izum” evolucije koji se naziva “cvet”, za sada se pokazao kao najbolje rešenje u razmnožavanju biljaka. Čak i u tajgama, gde gospodare četinari, donji sprat šume naseljen je velikim brojem zeljastih cvetnica. Ima ih od pogubnih žarkih pustinja do najviših planina, pustih ostrva, polarnog kruga… Cvetnice su, jednostavno, svuda stigle.
Kenozoik – doba sisara i savana
započeo pre oko 63 miliona godina, kenozoik se deli na tri periode: paleogen, neogen i kvartar, ali je česta podela i na tercijar (čine ga paleogen i neogen) i kvartar (pleistocen i holocen). Paleogen približno traje oko 41 milion godina i deli se na tri epohe – paleocen, eocen i oligocen. Neogen obuhvata miocen, pliocen, pleistocen i holocen. U ovom periodu se, posle nestanka dinosaurusa, razvijaju razne vrste sisara, nastanjuju sva područja uključujući i mora, pa se kenozoik još naziva i doba sisara. Ptice su, takođe, doživele burnu evoluciju. Kenozoik se isto tako može nazvati i dobom savana. U kenozoiku se, prema Darvinovoj teoriji evolucije, pojavljuju i preci ljudi.
Geološki gledano, kenozoik je doba kada kontinenti formiraju današnji raspored. Australija i Nova Gvineja su se razdvojile od kopna Gondvane koja je krenula na sever i konačno postala jugoistočna Azija, Antarktik je došao na današnju poziciju oko Južnog pola, Atlantski okean se proširio, a pred kraj ere se Južna Amerika spojila sa Severnom.
Kada je reč o flori i fauni, velike travnate površine polako zamenjuju šume nastale u karbonu. U tom periodu je klima sve raznolikija zbog formiranja kontinenata. Nestankom dinosaurusa Zemlja je bila manje nastanjena ali se razvijaju sisari. Za one koji veruju u Darvinovu teoriju važno je da se krajem kenozoika pojavljuju i preci ljudi.
Promene u tercijaru
Pojačano nabiranje Zemljine kore nastavljeno je i u tercijaru. Izdižu se Alpi, Dinaridi, Kavkaz i Himalaji, a slika kontinenta neprestano se menja. U mlađem tercijaru stvara se u području današnje Srednje Evrope drugo mediteransko more, Paratetis, a još kasnije iz njega Sarmatsko more. Ta su mora odvojena od velikog Tetisa. Flora i fauna tercijara slične su današnjima, ali im je raspored zbog različite klime bio drukčiji. Iz slojeva tercijara poznati su mnogi neposredni preci današnjih biljnih i životinjskih vrsta, a smatra se da je pred kraj tog razdoblja već živelo više od 80 odsto vrsta današnjega živog sveta.
Karlo Kubiček
foto Shutterstock
foto iz zbirke Prirodnjačkog muzeja
crtež Bora Milićević
